Sudar svetova

Naslov: Sudar svetova Pon Jun 23, 2008 12:54 am

Lica:
ON: Jedan od ko zna koliko junaka
ONA: Psiholog. U pokušaju da bezličju dâ oblik.
SLUŽBENIK: Poneki. Nebitan za priču.
SEKRETARICA: Jedini svedok. Nebitan na sudu časti.
SCENA PRVA
(U kancelariji)
ONA: Pazi, mladiću! Reći ću ti reč, a ti mi reci prvo što ti padne na pamet. Važi?
ON: Počnite… Pa, kako bude.
ONA: Dobro, idemo. Kuća.
ON: Raketa.
ONA: Raketa?!
ON: Gde su kuće tu su i rakete. Kuće se prave da bi rakete imale šta da rade.
ONA: Hmmm… dobro. Vernost.
ON: Pas.
ONA: Glava.
ON: Dupe.
ONA: Kako… Dupe!?
ON: Gde je glava tu je i dupe. Sem ako neko nema dve glave.
ONA: Mogao si da kažeš pismo. To je suprotno od glave.
ON: Pismo nije suprotno od glave.
ONA: Kako to? Novčić ima glavu i pismo?
ON: Novčić ima revers i avers. Pismo i glava su metafore.
ONA: Dobro, imaš pravo. Idemo dalje. Život.
ON: Zajebancija.
ONA: Zajebancija!?
ON: Da. Stvar koja nema nikakvu upotrebnu vrednost.
ONA: Ne bih baš rekla da je tako.
ON: Da život iole vredi smrt ne bi postojala. Blago onima kojih sada nema, mene nema više nego njih.
ONA: Pišeš poeziju?
ON: Bilo je i toga nekad. Kome je danas do poezije.
ONA: Da, da, jasno mi je. Nastavimo. Bolest.
ON: Još veća zajebancija.
ONA: Samo jedna reč, molim te. Rekli smo, prvo što ti padne na pamet. Patka.
ON: Riba.
ONA: Metafora ili prostakluk?
ON: Ni jedno ni drugo. Patka pliva na vodi, riba živi u vodi. Šta je tu prostakluk? Rekli ste, suprotnost…
ONA: Dobro, dobro! Kaži mi reč koja nema suprotnost.
ON: Rat.
ONA: Kako “rat”? Zar nije suprotno od rata – mir?
ON: Nije. Svaki mir, u istoriji čovečanstva, bio je samo priprema za rat. Hladni mir, privremeni mir, trenutni mir, nametnuti mir… nema mira, samo rat, priprema za rat, rat, rat…!
ONA: Otkako si ostao bez obe noge, postao si sarkastičan?
ON: Okolina je takva. Samo pokušavam da joj se prilagodim.
ONA: Baš svi su takvi?
ON: Baš svi.
ONA: Imaš li devojku?
ON: Imao sam.
ONA: Šta je sa njom?
ON: Našla je boljeg. Sa nogama.
ONA: A-ha, tu smo, dakle! To nije razlog da budeš razočaran, a još manje ironičan.
ON: A da li ste vi udati, ako smem da pitam?
ONA: Smeš da pitaš. Bila sam udata. Sad sam razvedena.
ON: Odlično! Udajte se za mene.
ONA: Za tebe?!
ON: Da. Treba mi žena, više nego ikad. Dosta mi je dušebrižnika sa strane.
ONA: Pa… ne znam baš… Ti i ja ipak nismo par.
ON: Kako, nismo? Tražili ste suprotnosti. A vi i ja smo sušta suprotnost, kao stvoreni jedno za drugo.
ONA: Za brak je potrebno nešto drugo, ali sad… nema veze.
ON: Sve je jasno. Ne morate dalje.
ONA: Dobro, de. Da vidimo šta ćemo dalje.
ON: Nema dalje. Poljubite me u ku..c.
ONA: Molim!?!?
ON: Čuli ste. Nemojte da vam ponavljam.
ONA: Zašto tako razgovaraš sa mnom? Pokušaj da se smiriš.
ON: Pokušao sam ali, ne vredi. Vi imate kuću, kola, stan… a šta ja imam? Drugi mi podnose gusku, čiste guzicu… a vi me tu zajebavate…! Ma, nosite se u božiju mater!
ONA: Dobro, dobro, smiri se, čoveče! Idi sad u svoju sobu ali, pazi… ti i ja još nismo završili.
ON: Ne, nikako! Još ćemo mi i da se spanđamo, da postanemo ljubavnici. (Glas mu je podrhtavao) – Prvo ljubavnici, pa muž i žena. Sve po redu.
ONA: Ne trudi se više, ne možeš me uvrediti. Idi, ispavaj se. Sutra će ti biti lakše.
(Odvode ga u njegovu sobu)

Naslov: Re: Sudar svetova Pon Jun 23, 2008 12:54 am

SCENA DRUGA
(U njegovoj sobi)
ONA: Kako smo danas? Je li bolje?
ON: Pa… tako. Bolje.
ONA: Baš mi je drago. Kako si spavao?
ON: Loše. Grize me savest…
ONA: Je l’? A zbog čega?
ON: Zbog onog juče…
ONA: A šta je to bilo juče?
ON: Znate vi…
ONA: Ništa ja ne znam. Juče se ništa nije desilo. Naprotiv, bio si odličan. Znaš… oduševio si moju sekretaricu.
ON: A vas?
ONA: Ja moram da skrivam emocije. Moja osećanja nisu važna.
ON: Da, da… Smerna majka i dobar lekar. To se danas retko nalazi.
ONA: Opet počinješ?
ON: Izvinite… Ne mogu da se kontrolišem.
ONA: A ko kaže da treba da se kontrolišeš! Budi i dalje nemilosrdan. Budi prkosan, jer… dok prkosiš, dotle i postojiš. Jesi li jeo nešto?
ON: Malo… Skoro niđta.
ONA: Što? Nemaš apetita?
ON: Ne, nije to… Tako… Neraspoložen sam.
ONA: Daj, čoveče, smiri se. Reci, šta se desilo?
ON: Kad baš hoćete… Usr’o sam se…
ONA: Ha, bravo!!! Znaš li ti koliko danas ima ljudi koji smeju da kažu: “Usr’o sam se!” To je hrabrost…
ON: To je glupo… Ali, to je tako…
ONA: Polako, samo polako… Reč po reč, korak po korak… Biće tebi bolje, videćeš.
(Dežurna sestra mu podmeće gusku)
ON: Ne okrećite glavu, gospođo psihološkinjo! Moja prljavština je mnogo veća od ovo malo pišaće! Gledajte slobodno!
ONA: Gledam, gledam, samo ti pišaj. A šta misliš da ti nađemo devojku, a?
ON: Neku zgodnu, bez ruku i bez nogu?
ONA: Zašto bez ruku i nogu?
ON: Da ne može da pobegne, da ne može da me zadavi, da ne može da vrišti, da ne može…
ONA: Dobro, dobro, ne moraš više da nabrajaš! (Zapisuje nešto u beležnicu).
ON: Pažljivo, sve pažljivo zapišite, trebaće vam za arhivu! Da se budući ratnici uče iz primera svojih slavnih predaka.
ONA: Čekaj, stani malo. Znaš li šta je najgore kod tebe?
ON: Znam. To što mi se nije digao, a ova sestra je bila tako zgodna…
ONA: Ne, nije to, smiri se malo, majku mu! Previše si nervozan, padaš u vatru za svaku sitnicu.
ON: E, i to me zabole.
ONA: Nisi mi odgovorio, jesi li jeo nešto?
ON: Hrane me, ne mogu se požaliti. Samo zinem, a oni trpaju. Ponekad ne znam ni šta sam jeo. Gore guska, dole patka… Kako je život lep, da samo znate…
ONA: Pa, dobro. Ima to i svojih prednosti… kad malo bolje razmisliš.
ON: Kako da ne! Ždranje i sranje je jedno te isto. Dok se ždere mora da se sere, dok se sere ima da se ždere, a to je najvažnije. Večni krug ovog sranja koje vi zovete život ne sme biti prekinut.
ONA: Vidim da danas nisi nizašta. Ostaviću te još malo samog, pa ćemo nastaviti sutra. (Skuplja beležnicu i vraća je u tašnu) - Bojiš se da ostaneš sam?
ON: Svi smo mi sami, samo neko sa smislom, a neko bez smisla. Nađite smisao samoći… i više niste sami.
ONA: Lepo rečeno. Pametan si ti momak, nema šta.
ON: Čujte…
ONA: Reci.
ON: Znam da ću se opete kajati ali, nema veze… Nosite se u pizdu materinu, i vi i ta vaša jebena nauka…
ONA: Naravno. Poslaću ti razglednicu iz pizde materine. A sad se dobro ispavaj, pa ćemo nastaviti sutra. Aj, zdravo!
(Ostao je sam, zagledan u tavanicu, tupo, bez emocija…)

Naslov: Re: Sudar svetova Pon Jun 23, 2008 12:55 am

SCENA TREĆA
(U kancelariji. U blizini je sekretarica, napadno obučena.)
ONA: Kako si spavao noćas?
ON: Loše. Grozno.
ONA: A što? Jesi li sanjao nešto ružno? (Seda za sto i priprema beležnicu).
ON: Da. Sanjao sam strašne snove.
ONA: Slušam. Sve mi detaljno ispričaj, biće ti lakše.
ON: Sanjao sam kako prelazim reku, a dole ispod mene mrtve žene…
ONA: Gole, pretpostavljem…?
ON: Je li to važno?
ONA: Da, veoma.
ON: Pa, dobro. Bile su gole… i mrtve… Plutaju… a ja mokrim odozgo…
ONA: Danas si, vidim, dobro raspoložen. Rekao si: “mokrim”, a ne: “pišam”.
ON: Zajebite prekidanje…
ONA: Izvini! Nastavi, molim te…
ON: Dakle… one plutaju… i zovu me… Dođi…! Dođi…! Dođi…!
ONA: Mrtve?! A zovu te?
ON: I mrtve… i gole… i krvave… tako jezivo… tako grozno…
ONA: I?
ON: I ništa. Probudio sam se. Vidim, i vi ste dobro raspoloženi…
ONA: Kako?
ON: Tako… Podmećete mi polurazgolićenu sekretaricu… Vidi se da ispod ima nešto, ali vidi se da ispod nema ništa. I to “nešto” i to “ništa” su zbog mene… Ja treba da ih dovedem u sklad, a vi da izvučete zaključak, da napunite rokovnik.
ONA: Zar te baš ništa od toga ne zanima?
ON: Stavite mi ruku u gaće, pa ćete videti koliko me zanima.
ONA: Da nisi možda peder?
ON: Ni monah, ni peder. Za vas pacijent, za sve druge niko i ništa.
ONA: E, sad si onaj stari! Već sam se uplašila da ćeš se popraviti.
ON: Čemu toliki strah?
ONA: Ti si mi najzanimljiviji slučaj. Ne bih volela da te tako brzo izgubim.
ON: Još nisam na samrti?!
ONA: Mi, psiholozi, gubimo slučaj kada ovi ozdrave…
ON: Sve se plašim da je odavde neko otišao zdrav.
ONA: Nemoj tako… Imamo mi i uspeha…
ON: Da, da, svakako! Groblja su puna vaših uspeha! Trebalo bi da napravite herbarijum, pa da nas presujete.
ONA: Nastavi. Zašto si stao?
ON: Neću da nastavim dok vaša sekretarica ne napusti prostoriju.
(Sekretarica izlazi.)
ONA: Uvredio si je.
ON: Boli me ku..c!
ONA: Ona je ipak…
ON: Ona nije predmet našeg razgovora.
ONA: U pravu si. Da nastavimo. Šta misliš o Frojdu?
ON: Ništa naročito. Običan seksualni manijak koji je, svojevremeno, silovao rođenu majku, pa od toga napravio nauku, nametnuvši svim muškarcima da je uzrok svih njihovih trauma takozvani “Edipov kompleks.”
ONA: Hmmm… da. A Darvin?
ON: Iskompleksirani, propali sveštenik koji nije shvatio suštinu religije, pa je izmislio svoju i nametnuo je celom svetu.
ONA: Da, da… ima tu nešto. A koja je tvoja religija?
ON: Hoćete iskreno…? Moja religija je “sranje”.
ONA: Kako to?
ON: Tako lepo. Znate li kako je poginuo moj najbolji drug? Pogodio ga metak snajperiste dok je pisao pismo devojci. Došao je kao čovek, a završio kao govno.
ONA: A ti? Čemu se ti nadaš?
ON: Ja očekujem da me uskoro, vi i ovi vaši, ostavite na miru.
ONA: Pokušavamo da ti pomognemo…
ON: Je l’? A gde ste bili pre mesec dana?
ONA: Bila sam tu ali nisam znala za tebe.
ON: Imate li vi ćerku?
ONA: Da, šesnaest godina.
ON: Oho! Mogli bismo i da se orodimo! Smem li da je zaprosim?
ONA: Rekla sam ti da me ne možeš uvrediti.
ON: A ko je hteo da vas uvredi? Zar ne biste voleli da imate ovakvog zeta?
ONA: Eh, ti tvoji štosevi. Ne znam šta da radim s tobom.
ON: Da sam jedini, ni pô jada. U prvu kanalizaciju i gotovo! Ovako, ima nas mnogo, postoji opasnost od zagušenja. Veliki problem, nema šta!
ONA: Pa da znaš i da jeste! Nama je ipak teže…
ON: O, kako da ne! Nama je lakše, mi živimo na zvonce. Zvrrrn… pišanje, molim! Zvrrrn… sranje molim! Zvrrrrn… doručak, molim!
ONA: Dobro, dobro, shvatila sam…
ON: Brzo shvatate, brzo razmišljate, brzo ćete i napredovati… Biće od vas nešto.
ONA: U koju si ti školu išao?
ON: U matematičku. Dok je matematika bila nauka.
ONA: Zar više nije?
ON: Jeste. Samo su se nauke malo pomešale. Loši matematičari postali su hemičari, loši hemičari filozofi, a svi zajedno loši političari. Sad smo tu gde jesmo…
ONA: Zar ti u početku nije laskalo da budeš patriota?
ON: Na kom početku? Ja sam došao na kraju. Najpre su svi debelo zagovnali, pa su nas ubacili u igru, tek na kraju. Da sam ja bio na početku do svega ovoga ne bi ni došlo. Mi smo tu samo da zasladimo. Davno je ovo počelo…
ONA: Da, da… razumem… ili bar mislim da razumem. U redu, rešila sam da završim sa tobom.
ON: Najzad! Hvala bogu, već jednom!
ONA: Znaš li šta sam napisala o tebi?
ON: Baš me zanima…
ONA: Evo ovo… (Pokazuje mu čist beli papir)
ON: Pa i nije baš puno…
ONA: Ništa! Ti si za mene neosvojiva tvrđava. Poražena sam, predajem se.
ON: Ne mogu da verujem! Možda je trebalo da ja budem psiholog vama?
ONA: Ko zna šta je sve trebalo da bude, ali sad nije važno.
ON: I šta ćemo sad?
ONA: Boli me dupe, radi šta znaš!
ON: O-pa! Ipak smo nešto naučili. Taj rečnik, ti izrazi…
ONA: Nisam naučila da trpim poraze, razumeš li ti mene?
ON: Da, da, kako ne. Invalidi su kao amebe, od jednog nastanu dva, od dva četiri… i to sve zbog humanizma. Koliko samo ovakvih dupeglavaca zagađuje svet… pravo na život po svaku cenu.
ONA: Zašto baš mene da zapadne jedan od njih?
ON: Vi ste priznali poraz, a mene ubeđujete da sam pobednik. Moraćete još jednom da okrenete točak sreće.
ONA: Čoveče! Nudila sam ti priliku da uđeš među normalne ljude!
ON: A sad više ni sami ne znate šta su to normalni ljudi…
ONA: Ne, nisam ja ispala iz igre, ja ću još imati pacijenata, a ti…
ON: Sad vi laskate sebi. Osvajate tvrđave sa tuđim žrtvama…
ONA: Sa tuđim žrtvama!?
ON: Da. Podmećete sekretaricu, a svoje dupe čuvate.
ONA: I dalje me ne možeš uvrediti. Koliko noći nisam spavala smišljajući taktiku…
ON: Što me niste uzeli za ljubavnika, pa da zajedno smišljamo taktiku?
ONA: Ko si ti ustvari?
ON: Ja… (Trenutni zastoj uz blagi i ironični osmeh). Intelektulni varvarin, čovek iz viših dimenzija, onaj koji ne moli i ne prašta, ne pokušavajte da mi stanete na put, jer… gde ja zaorem brazdu tu ni korov ne raste…
ONA: Opet pokušavaš da budeš pesnik?
ON: Ne. Pokušavam da ublažim tragediju…
ONA: Svet je pun tragičara, dragi moj. Nema tu tragedije, zajeb’o si stvar i gotovo. Nego… šta ćeš sad?
ON: Ništa, čekaću vas…
ONA: Mene?!
ON: Da, vas! Vi ne trpite poraz i pokušaćete opet i opet i opet… A ja ću vas vrebati u svakoj prostoriji, i dok ste budni, i dok spavate, nikada me se nećete rešiti, nikada… Kažu da poraz čini čoveka jakim. Lažu. Poraz izluđuje, boli, peče… to je crv koji mu ispija snagu, tera u ludilo, u očaj…
ONA: Ne vredi ti da se upinješ, ne verujem da ćemo se ikada više videti…
ON: O, i te kako! Biću vam u sudoperi, u špajzu, u spavaćoj sobi, u kupatilu… biću senka na svakom zidu, senka što pilji samo u vas… još ćete se vi mene nagledati. Pa zar stvarno mislite da se od poraza može pobeći?
ONA: Vreme leči sve. Zaboraviću te za pet minuta. Zbogom porazu moj, i želim ti sve najbolje! (Ljubi ga u čelo i pušta sestru da ga odvedu).
ON: (Gleda je ćutke)
ONA: Imaš još nešto da mi kažeš? (Zaustavlja se na vratima).
ON: Da. Dobra ste pička. Šteta što nisam uspeo da vas osvojim…
ONA: Pičke smo oboje, svako na svoj način. Zbogom.
ON: (odlazi)
ZAVRŠNA SCENA
( U kancelariji.)
ONA: (Sedi za stolom i netremice pilji u jednu tačku. Prilazi joj sekretarica.)
SEKRETARICA: Ipak ne možete da ga zaboravite?
ONA: Koga?
SEKRETARICA: Znate vi koga, ne vredi vam da se pretvarate.
ONA: Mala, ako te dohvatim…
SEKRETARICA: Postajemo agresivni, to nije dobro za našu profesiju.
ONA: Šta ti znaš šta je dobro za našu profesiju!
SEKRETARICA: (Seda do nje, i unosi joj se u lice). - Muškarci su vam kao Jasoni, traže zlatno runo i, dok ga traže, ništa ne vide i ništa ne čuju. E, tada sa njima možete da radite šta hoćete, tada su glina koja se može mesiti po sopstevnoj volji…
ONA: Da, da, ti ćeš da me naučiš. (Gleda i dalje zamišljeno u jednu tačku) – Mala… mnogo čitaš te gluposti. Pređi na naučnu fantastiku.
KRAJ
(U kancelariji.)
ONA: (Borila se sa samom sobom. Otići ili ne? Samo još ovaj put, poslednji put, zaklinjala se u sebi. Preći preko sopstvenog leša. Rekla je, nikada više. Ali, “jedan poraz vuče drugi…” Pad u ambis se ne može zaustaviti. U hodniku je zaustavlja službenik).
SLUŽBENIK: Gospođo! Gospođo, molim vas, nemojte ulaziti!
ONA: Ali… Zašto?! (Jeza se uvlači u kosti.)
SLUŽBENIK: Vaš štićenik je noćas… izvršio samoubistvo…
ONA: Ali… Kako…?!
SLUŽBENIK: Lekovima.
ONA: Pa… On nije imao lekove?!
SLUŽBENIK: Izgleda da je skupljao od drugih pacijenata. Jedan po jedan…
ONA: Ne… Ne… Ne mogu da verujem…! Ko mu je dopustio?
SLUŽBENIK: Nije mu niko dopustio. Sam je tako hteo.
ONA: Moram… Moram da uđem…
SLUŽBENIK: Kako hoćete!
ONA: (Ulazi i odmah izlazi, uplakana).
SLUŽBENIK: Gospođo… Ostavio je ovo za vas. (Pruža joj koverat.)
ONA: (Uzima ćutke koverat i odlazi u svoju kancelariju).
PISMO
ONA: (Otvara koverat. Ruke joj lagano drhte).
Poštovana gđo psihološkinjo!
Kao što vidite ja, vaš najveći poraz u životu, nisam više među vama živima, i to neka vas ne brine. Ipak, hteo sam da vam kažem ovo: lagali ste, sve ste lagali. Niste imali ni muža ni kćerku (nije važno kako sam saznao, na kraju se ipak sve sazna). Zar ste stvarno mislili da jedna razjebana osoba može da dovede u red drugu razjebanu osobu? Zar ste stvarno mislili da svo znanje sveta leži u tim vašim knjigama, i da ništa ne treba naučiti od života? Kao što vidite, ja sam vas pročitao, a ne vi mene. Ovaj vaš poraz, kao uostalom i moj, započeo je mnogo ranije. Opijeni lažnim pobedama, stvarnost vam je izmicala iz ruku, prosipala se kao tečnost. Jednom ste to morali saznati. Ja sam ušao u VAŠ život, a ne vi u moj, ja sam VAMA otvorio oči, a ne vi meni, nisam zloban kad vam to kažem. U ovom trenutku, niko vas ne voli više od mene. Sada smem da kažem da sam do ušiju bio zaljubljen u vas. Osećam se kao pubertetlija, pa je i za vas i za mene bolje da jedno od nas dvoje ne bude u životu. Preklinjem vas: u ime te neuzvraćene ljubavi, pretvorite ovaj poraz u pobedu. Ja nisam bio važan, meni nije bilo spasa, ali za mnom će doći hiljade drugih, jer nesrećni ljudi su kao železnica, zakače se jedan za drugog, i vuku se… Ne lažite više ni sebe ni druge, uspećete, siguran sam. Poslednjii put ste mi pokazali prazan beli papir, sada imate i jedan prazan bezbojan život, i ovo moje pismo za početak, nešto ipak imate. Samo hrabro, možete vi to! Mnoge neosvojive tvrđave tek čekaju da budu osvojene. Stegnite srce, pucajte istinom i - pobedićete.
Voli vas večno vaš: PORAZ
P.S. Ne plačite za mnom. Upotrebite me.
(Sa prozora kancelarije odlepršaše dva goluba).

ONA: (Nasmejana. Sa očima punim suza). Ipak si našao drugaricu. (Gleda u oblake kroz prozor, bori se da ne zaplače).
Mesec ti se sramno lepio za noge
Jureći te svuda poput oštrog mača
Htela si da plačeš, ne znam zašto trpiš
Sve se ionako začinje iz plača.

Neenad Živković