Raspucin

Raspućin - svetac ili veštac

Grigorij Jefimovič Raspućin je na carski dvor Romanovih došao kao svetac i iscelitelj. Međutim, vremenom se toliko uzdigao da je postao moćniji i od samog cara. Posle neobičnog života, usledila je kontroverzna smrt.

Malo je ljudi u istoriji čovečanstva izazvalo toliko kontroverzi, komentara, nedoumica, veličanja i osporavanja, kao što je to slučaj sa Grigorijem Jefimovičem Raspućinom. Dok su jedni u njemu videli beskrupuloznog razvratnika, veštog manipulatora i prevaranta sa fatalnim uticajem na rusku carsku porodicu Romanovih, drugi i danas veruju da je reč o Božjem čoveku, velikom proroku, iscelitelju i čudotvorcu. Iako je proteklo skoro stoleće od tragične smrti, mnogi detalji iz njegovog života ni danas nisu razjašnjeni.

Nasilna sredina

Prema podacima iz crkvenih knjiga, Raspućin je rođen 10. januara 1869. godine u selu Pokrovskoje, u Tobolskoj guberniji. Rastao je u primitivnoj, izuzetno nasilnoj sredini u kojoj su tuče, pijanstva, krađe i razvrat bili svakodnevna pojava. Još od najranije mladosti Raspućin je u svemu tome prednjačio, pa je čak i njegovo prezime ukazivalo na jadnu životnu perspektivu ("raspusta" na ruskom označava nešto nemoralno ili beskorisno). Ono po čemu se mladi Griša od drugih razlikovao bile su njegove oči. Savremenici tvrde da su zračile nekim hipnotičkim šarmom, da su bile magnetski snažne i veoma prodorne.

Poslednje pismo

Pišem i ostavljam ovo pismo u Petrogradu, jer osećam da neću dočekati januar, napisao je Raspućin. Ako budem ubijen od običnih zaverenika, posebno od moje braće ruskih seljaka, nemate se čega brinuti. Vladaćete i narednih stotinu godina. Međutim, ako neko od vaših bliskih bude umešan u moju smrt, niko od vaše dece i rodbine neće preživeti naredne dve godine. Bićete ubijeni od strane ruskog naroda. Ja se ne plašim. Moje mesto više nije među živima.

Svoje prvo mistično iskustvo doživeo je kao četrnaestogodišnjak kada je, prema sopstvenim rečima, začuo glas Božiji koji ga je doveo u neobično psihičko i pobožno raspoloženje. Ipak, to ga nije dugo držalo. Nastavio je da se ponaša problematično, a zbog pijanstva, bujne mašte i razvratnog života meštani su ga prozvali ludi Griška. Međutim, jedno naizgled obično putovanje će potpuno promeniti njegov život. Naime, radeći kao kočijaš, Raspućin je jednom prilikom povezao i Meletija Zborovskog, studenta bogoslovskog seminara i kasnijeg episkopa Tomskog teološkog seminara. Raspućin je sa budućim magistrom teologije razgovarao o moralnim i teološkim temama, kao i o biblijskoj priči o bludnom sinu, koji se pokajnički vraća svom strpljivom ocu. Da li se u ovoj priči prepoznao ili je razgovor prosvetlio dušu poročnog sibirskog seljaka, tek, Raspućin je ubrzo krenuo po obližnjim manastirima da traži "anđeoski hleb za ljudsku dušu".

Raspućin je najpre obilazio manastire u Tjumenskoj i Tobolskoj oblasti. Naravno, u selu u kome je Grišin "lik i delo" bio dobro poznat, razumljivo da su njegove mesijanske ideje naišle na podsmeh. Raspućin je ubrzo krenuo u obilazak svetih mesta.

Najčešća meta Raspućinovih hodočašća je bio manastir svetog Nikole u Verkoturju. Priče o skromnom i pobožnom Griši, koji je svojom molitvom uspevao da prizove kišu i natopi žednu ispucalu zemlju, ubrzo su stigle i do episkopa Teofana, tadašnjeg inspektora Peterburškog teološkog seminara, čime je i započeo mit o svetom čoveku iz sibirske pustare.

Raspućin u prestonicu stiže 1903. godine, sa preporukom arhimandrita Hrizantoma iz Krimske eparhije. Hrizostom je u njemu video izuzetnog čoveka, i znajući da je episkop Sergije otvoren za nove poglede, verovao je da će uvaženi teolog ceniti jednostavnu mudrost sibirskog seljaka. Pokazalo se da je bio u pravu.

Posle katastrofalnog poraza u ratu sa Japanom, nereda i haosa u čitavoj zemlji, carska Rusija se našla u apokaliptičnoj situaciji. Car Nikolaj je bio potpuno izgubljen i jedino je čudo moglo da ga spasi. Naravno, u takvom stanju mu je dobrodošao i svaki čudotvorac, pa je tako i Gligorije predstavljen na dvoru. Prema sećanju savremenika, Raspućin je ostavio jak utisak na cara, a posebno na caricu Aleksandru. Verovatno je tome doprinela i njegova priča o ruskom narodu, koji na cara gleda kao na Boga i kojeg nikada neće izneveriti, upravo ono što je unezvereni Nikolaj i želeo da čuje. Međutim, ono što je carski par najviše oduševilo jeste njegova sposobnost da pomogne njihovom sinu nasledniku, careviću Aleksiju. Naime, dečak je duže vremena patio od hemofilije, a njegovo krvarenje je Raspućin bez problema zaustavljao sa svega nekoliko reči. Čak i oni koji su ga optuživali za obično šarlatanstvo, nisu mogli da objasne ovaj neobičan uspeh, mada je bilo očigledno da Raspućin poseduje izuzetno jaku sugestiju.

Pod zaštitom krune

Stečeni ugled kod cara, Raspućinu je širom otvorio vrata visokog ruskog plemstva. Često je bio u društvu brojnih važnih dama, koje su u njemu gledale velikog pravednika. Zabavljao ih je pričama o svom skitačkom životu, ali ih je često šokirao i detaljima iz njihovog poročnog života, za koje su gospođe verovale da su velika tajna. Da li je Raspućin bio vidovit, kako su mislili njegovi obožavaoci, ili je bio obična varalica, vešta da dvorske spletke prikupi i poveže u logičnu celinu, kako su verovali njegovi protivnici, teško je reći.

Izvesno je, međutim, da je vremenom postajao sve uticajniji na dvoru. Činjenica da je jedini mogao da pomogne njenom sinu, doprinelo je da ga carica učini praktično nedodirljivim. Sve optužbe za raskalašni i razvratni život, pijanstva i bludničenja, koja su se nizala iz dana u dan, nisu nailazila ni na kakav odjek kod cara i carice. Kao hipnotisani, oni su u njemu videli, kako je carica često govorila, ispunjenje svih njihovih molitvi, Božjeg čoveka iz naroda, živog sveca koji će braniti njihovu porodicu i isceliti njihovog sina. Štaviše, kada bi neko napadao Raspućina, car bi obično odgovarao da je njihov odnos sa starcem njihova privatna stvar i da ne veruje nijednoj od priča koje su kolale carskim gradom. Nečisti uvek napadaju čiste, često je govorio.

Novi

Samo dva meseca nakon prvog susreta sa carem, Raspućin je promenio prezime. Inicijativa je potekla od carice Aleksandre, kojoj je smetalo neprijatno prezime za čoveka koga je smatrala svetim. Zahtev predat državnom arhivu je usvojen, pa se Raspućin od 22. decembra 1906. godine oslovljavao kao Grigorije Jefimovič Novi. Navodno, krstio ga je sam carević Aleksej, koji je, kada ga je prvi put ugledao, počeo da viče: "Novi, novi".

Sem toga, Raspućin je očigledno znao kako da apsolutno verujući carski par što više priveže za sebe. Kažu da je jednom prilikom prorekao da će dinastija Romanovih živeti dok on bude bio živ, odnosno da će umreti zajedno sa njim. Lukavi sibirski seljak je, očigledno, znao kakav će efekat izazvati jedno ovakvo proročanstvo. Uskoro će car lično narediti da se Raspućin stavi pod danonoćnu policijsku zaštitu, a izveštaji policije će kasnije biti dragocen materijal za rekonstruisanje njegovog života.

Ispunjeno proročanstvo

Neosporna je činjenica da je Raspućin imao ogroman uticaj na dvoru, ali, istine radi, treba pomenuti da ga on nije previše koristio za ličnu korist. Međutim, njegov položaj su koristili drugi. Njegovim ličnim posredovanjem se često menjao sastav vlade i ruska politika, već prema potrebama brojnih izdajnika i prepredenjaka. S obzirom na to da je bio potpuno neuk u međunarodnim poslovima, pravi tvorci njegovih zamisli bili su oni koji su ga okruživali. Car Nikolaj, za razliku od carice, sve više je uviđao poguban uticaj ovog sibirskog mužika, ali je u narodu već stvorena slika labilnog vladara, potpuno nemoćnog da vlada.

Koliko je život Raspućina bio prožet misticizmom i tajnama, njegovo spektakularno ubistvo je još više doprinelo stvaranju njegovog mita. Grigorije je već ranije preživeo jedan atentat kada je umalo stradao od svoje nekadašnje obožavateljke.

Shvatajući njegov poguban uticaj na carski par, pa i na Rusiju u celini, zaveru su organizovali carev zet, Feliks Jusufov, veliki knez i carev rođak Dimitrije Romanov i član Dume Vladimir Puriškević. Oni su Raspućina namamili na jednu kućnu zabavu, zatvorili ga u podrumske prostorije i najpre pokušali da ga otruju. Nažalost, iako je pojeo kolače i popio vino prepuno cijanida, otrov na Raspućina nije delovao. Zatim je Jusufov pucao u njega, ali ga je samo ranio. Starac je istrčao u dvorište, gde su ga ponovo pogodili hici iz revolvera. Međutim, čak i kada su ga utovarili u automobil i kasnije bacili u Nevu, Raspućin je još bio živ. Naime, to je utvrđeno na obdukciji tela koja je pokazala da su njegova pluća bila puna vode. Sahranjen je u prisustvu carske porodice, u kapeli carskog dvora. Carica je tražila smrtnu kaznu za ubice, ali je Nikolaj nije poslušao i dželate je osudio na progonstvo. Godinu dana kasnije, revolucionari su izvadili pocinkovani sanduk sa Raspućinovim telom, polili benzinom i zapalili.

Time je završen život jedne od najkontroverznijih ličnosti ruske istorije. Međutim, mit je nastavio da živi i posle njegove smrti, pogotovu kada je ispunjeno i njegovo proročanstvo o tragičnom kraju carske porodice. Nepunih godinu i po dana kasnije, 16. jula 1918. godine, Romanovi su nemilosrdno ubijeni u podrumu jedne kuće u Ekaterinburgu.