Sve one lepe poetske price i pesme koje volite......

Ostajem tu
Odbljesak milijun sitnih svjetala na nepomičnoj površini,
Most čudnog imena
U spajanju dvije nepoznanice.
Hodam iznad rijeke.
Na deklaraciji krhkost jasno istaknuta,
Pazi staklo!
Pa kad su ostaklili rijeku?
Očekivala sam led
Iako ne znam s kojim ciljem.
I kad bi se počeo nekim čudom topiti pod tim hladnim svjetlima
Moje ga korito ne bi zadovoljilo
Poplave nisu dobrodošle,
A ja ne znam rukovati lomljivim stvarima,
Bolje da ne prelazim.
S druge me strane čeka gore
(iako si tamo ti),
Za miris paprene metvice žrtvujem snove

Želim disati proljeće
Osjetiti vjetar kako struji mojim tijelom
Ne bojati se otvoriti oči
Pogledati u smjeru juga
Želim disati more
I rijeke i šume i livade rosne
Osjetiti kišu na licu
Ne bojati se osluškivati šum u krošnjama
Pogledati preko ulice
Želim disati sunce
Osjetiti kako me zrake otimaju i odvode
Ne bojati se zapjevati sjetnu melodiju
Pogledati u oblak
Želim disati sebe
Osjetiti svoje jedro tijelo
Ne bojati se sklupčati se naga i nasmiješiti
Pogledati u nožne prste
I samo zaspati
Slobodna

Rastrojeno mirna.......
ispreplićem korak i samo naoko poskakujem bezbrižno
dok se gubim u rastrojenosti neprirodne tame
smještene u grlo svjetiljaka
puštam ga da me vodi preko zebre
utrpane u neparan broj šara
naoko miran

i on priča
ne sa mnom
već sa svojom podstanarkom
dok moj podstanar napokon miruje
ne nabraja i ne psuje
pušta me da tražim upaljač na dnu torbe
i ne upire prstom u moje nakrivljene oči
i ne smije se histerično, za promjenu
pravi se da spava
pušta me da sjednem i da se odmorim

i ja pričam o tisi koja mi se zalijeće u oči
o lipi koja mi se nastanila u grlu
o kestenu zaostalom iz nekog drugog vremena

on pokraj mene samo diše moju užurbanost

Ispovest jedne antimoderne devojke

Moderna devojka ljubi kroz zube.
Ne nosi gacice ispod mini suknje.
Moderna devojka ne misli o njemu.
Ona poklanja grudi i kosu vetru.
Moderna devojka lenjo stoji na prozoru.
Gleda nehajno niz ulicu, pljucka na noc.
Moderna devojka nikada
Ne telefonira njemu.
Moderna devojka ne vidi nikog.
Ona nokautira pogledom.
Ona mrvi na dlanovima neznost.
Moderna devojka sedi cvrsto na zemlji
Na cvrstom i zategnutom dupetu.
Moderna devojka ne prepoznaje mirise suparnica.
Ona ne strahuje od prevare i druge zene.
Moderna devojka ume da ne vidi.
Ume da ne misli, ume da ne cuje.
Modernu devojku poklanjam njemu.
On je takodje moderan muskarac.
A ja sam neka starovremena,
Arhivski uzorak.
Sa usnama sto se smeju veri i nadi,
Sa telom koje bi samo neznost da mami.
Ja sam devojka koja ne ume da ceka
Ulizujuci se mudro obmani, lazi.
Ja sam devojka koja bi da se ljubi,
Koja bi da misli, da se smeje,
Devojka koja trazi nekog sebi slicnog
Koji ce umeti da je oseti i vidi,
Bez zelje da je od glave do pete promeni.
Ukratko ja sam antimoderna.
Volim da pisem ljubavna pisma.
Jos vise da ih citam.
Ali nikad ih ne dobijam.
Zato ih sama sebi saljem i izmisljam.
Pa se topim od milja
Kao sladoled na suncu, dok ih citam.
Mozda sam ja caknuta.
Ali ja umem da glumim modernu devojku.
I uglavnom svi i misle da sam moderna.
I mogu iz dana u dan da menjam tip, kostim za mimikriju,
i da nateram sebe da budem srecna.
Ja sam devojka za muskarca uramljenog
U sredinu stare retusirane slike,
Za belosvetsku muskarcinu koji je jak
Kao grom i lekovit kao melem.
I koji nikad ne odasilje otrovne strele,
Vec igra pikado sa vremenom i
Koji se smeje, smeje, smeje.
Ponoc je odavno prosla.
Osecam hladan miris zore.
A ja jos ekam da pojavi se
ovaj moj moderni muskarac.
Da pogleda me blago moderno,
Blago podatno.
I da mu se siroko osmehnem.
Pored njega, znam, biu usamljena
Bas kao i ove noci
Dok slusam o njegovim podvizima,
O uspehu, o neprijateljima, i preprekama,
Uz veliku sansu da i sama postanem moderna
I za ljubav blago, koketno nezainteresovana.

Mostarske kise
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele.

Anja....Ispovest jedne antimoderne devojke...pa recimo ispovest moja i nekolicine devojaka oko mene...divno sto si je ispisala, ja sam ucinila copy i paste i poslala je nekim prijateljicama...

Hvala Majra, meni se jako dopada i skroz je nekkao autenticna, mislim da se svaka zena ili devojka, bez obzira na staus u njoj moze naci.....Drago mi je da ti se dopada....Ukoliko imas nesto od poezije sto posebno volis, reci, pokusacu da i to pronadjem ...

Serbedzija..........
Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede.
Poslije ljubavi
ostaju čaše sa ugraviranim monogramima,
ukradene po boljim hotelima.
Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini.
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima.
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica - dobro izgledaš, ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad,
imaš još moj broj.
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali.
Poslije ljubavi
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica "ja ću prva u kupatilo"
i odgovor "zar nećemo zajedno"
"ovaj put ne".
Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nijesu voljeli
i cvijećarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povređena sujeta.
Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.

Radjard Kipling

Ako

Ako možeš da vidiš
uništeno delo svog života,
i bez jedne reči da ga ponovo gradiš,
ili da bez uzdaha, ili protesta,
podneseš gubitak onoga što si dugo tekao;
ako možeš da budeš zaljubljen,
ali ne i lud od ljubavi,
ako možeš da budeš jak, a da ipak ostaneš nežan,
da ne mrziš one koji tebe mrze,
a da se ipak boriš i braniš;
ako možeš da slušaš kako tvoje reči
izvrću nevaljalci, da razdraže glupake,
i da čuješ kako luda usta o tebi lažu,
a da i sam ne kažeš ni jednu laž;
ako možeš da sačuvaš dostojanstvo i slavu,
ako možeš da budeš skroman,
iako si savetodavac kraljeva,
ako možeš da voliš svoje prijatelje kao braću,
a da ti ni jedan ne bude sve i svja;
ako znaš da razmišljaš, da posmatraš i upoznaješ,
a da nikad ne postaneš skeptik i rušilac,
ako znaš da sanjariš, a da ti san ne bude gospodar,
da misliš, a da ne budeš maštar;
ako možeš da budeš čvrst, ali nikad divalj,
ako možeš da budeš dobar,
ako možeš da budeš pametan,
a da nisi čistunac i sitničar,
ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza,
a da te dve varke podjednako primiš,
ako možeš da sačuvaš hrabrost i glavu,
kada je svi ostali izgube,
tada će sreća i pobeda
biti zauvek tvoji poslušni robovi,
i ono što više vredi nego sva slava:
BIĆEŠ ČOVEK, SINE MOJ!

Fridrih Šiler
PODELA ZEMLJE ..........

Dajem vam zemlju u vašu baštinu –
Ljudima je s neba viknuo Zevs bog.
Poklanjam vam je u večnu svojinu
Samo do dela nek` svak dođe svog!

I tad požuri sve što ruke ima,
Staro i mlado na svoj pođe rad.
Ratar potrča poljskim plodovima,
A po šumama ode lutat lovac mlad...

Trgovac svoje napuni magaze,
Pop uze vino, kao deo svoj;
Kralj pozatvara mostove i staze
I reče: Od svega desetak je moj!

No, dockan – pošto ljudi sve uzeše,
Iz daljina pesnik dođe iznebuha tad,
Ali za njega ničeg već ne beše,
Jer sve je gazdu svog imalo sad.

Vaj! Zar svog vernog zaboravi sina?
Te da na zemlji ničeg nema on?
Odjeknu vapaj do božjih visina...
I pade tako pred Jupitrov tron.

Ako su snovi svetski te zaneli
- Zevs reče - ništa ja kriv nisam tom –
Gde beše onda kad delila se zemlja?
Ja - reče pesnik - bejah na nebu tvom.

Gledao sam svetlost koju daješ sobom,
Slušao sam sfera i nebesa poj.
Oprosti duhu što, ozaren tobom,
Izgubi zemlju i udeo na njoj.

Šta ćeš - Zevs reče - svak ima svoj deo.
Podela zemlje već svršena je stvar.
No, ako sa mnom živeti bi hteo
Evo ti nebo i nebesa čar!

Pablo Neruda
Sviđaš mi se kad ćutiš

Sviđaš mi se kad ćutiš jer si kao odsutna,
i čujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.
Sviđaš mi se kada ćutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiriću u gukanju.
I čujes me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da ćutim s mučanjem tvojim.
Pusti me da ti govorim takođe s tvojom ćutnjom
jasnom kao sveća jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noć si, ćutljiva, zvezdana.
Ćutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna.
Sviđaš mi se kad ćutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što nije tačno.

Rabindranat Tagore
Čeznem da ti kažem najdublje reči

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.