narodne pesme

Замучи се Божја мајка
[божићна песма, село Вукманово, Југоисточна Србија]

Замучи се Божја Мајка,
Од Игњата до Бадњака,
Па си роди Божја Мајка,
Младог Бога и Божића.
Кума куми Божја Мајка,
Кума куми Кум Јована,
Света Петка цркву мете,
На сред небо међу магле.
Запојаше девет попа,
Запојаше девет ђака,
Запојаше све владике,
И дванајест калуђера.
Дочула ги Божја Мајка,
Па је тијо говорила:
"Стани горо, стани водо,
Да слушамо како поју."
Стану гора, стану вода,
Трепетљика не станула.
Проклела ју Божја Мајка:
"Еј, дабогда трепетљико!
Што не слушаш девет попа,
Што не слушаш девет ђака,
Што не слушаш све владике,
и дванајест калуђера."
Свако дрво цвет да цвета,
Цвет да цвета, род да роди.
Трепетљика да процвета,
Да процвета, род да нема."
Свако дрво цвет цавтело,
Цвет цавтело, род родило.
Трепетљика процавтела,
Процавтела, род немала.

SVETI SAVO

Збор зборила господа хришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
"Боже мили, чуда великога!
Куд се ђеде цар-Немање благо,
Седам кула гроша и дуката?"
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи хришћанској:
"Ој Бога вам, господо хришћанска!
Не говор'те о мом родитељу,
Не говор'те, не гријеш'те душе:
Није бабо расковао благо
На наџаке, ни на буздоване,
Ни на сабље, ни на бојна копља,
Ни добријем коњма на рахтове;
Већ је бабо потрошио благо
На три славна српска манастира:
- Једну бабо саградио цркву:
Б'јел Вилиндар насред Горе свете,
Красну славну себе задужбину,
Вјечну кућу на ономе св'јету,
Да се њему поје летурђија
Оног св'јета као и овога;
- Другу бабо саградио цркву:
Студеницу на Влаху Староме,
Красну славну мајци заду-бину,
Својој мајци царици Јелени,
Вјечну кућу на ономе св'јету,
Да с' њојзи поје летурђија
Оног св'јета као и овога;
- Трећу бабо саградио цркву:
Миљешевку на Херцеговини,
Красну славну Сави задужбину,
Вјечну кућу на ономе св'јету,
Да с' и њему поје летурђија
Оног св'јета као и овога.
Осталога што претече блага,
Остало је благо похарчио
Зидајући по калу калдрме
И градећи по водам' ћуприје,
Дијелећи кљасту и слијепу;
Док је души мјесто ухватио,
Седам кула блага похарчио:
Ето бабо куд похарчи благо!"
У глас викну господа хришћанска:
"Просто да си, Немањићу Саво!
Проста душа твојих родитеља!
Проста душа, а честито т'јело!
Што носили, свијетло вам било!
Што родили, све вам свето било!" И што рече господа хришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло!

Се навали Шар планина
[овчарска песма, подручје Шар-планине, Стара Србијa]

Се навали Шар планина,
Ни потвати три овчара,
Три овчара, три чобана.
Први овчар и се моли:
"Ај, пушти ме Шар планино,
Имам жена ке ме жали."
Втори овчар и се моли:
"Ај, пушти ме Шар планино,
Имам сестра ке ме жали.""
Трети овчар и се моли:
"Ај, пушти ме Шар планино,
Имам мајка ке ме жали."
Жена жали, жена жали
Шест недели, шест ражали,
Сестра жали до година.
Мајка жали дуг до века,
Мајка жали дуг до гроба.

(Се навали, се навали Шар планина
ајде, се навали, се навали Шар планина.

Ни потвати, ни потвати три овчара,
ајде, три овчара, три овчара, три чобана.)

ЗИДАЊЕ СКАДРА

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камои саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.

Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стојуи Стојана,
А обоје братаи сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града."

Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко б'јела св'јета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Јали отми, јал' за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л' нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града."

Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коњеу хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко б'јела света,
Оде тражит' два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал' не нађе два слична имена,
Ал' не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана."

Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин' мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
- Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града."

- nastavak

Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев' ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј' у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л', браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.

У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.

Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље пребољет' не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! преболјет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал' говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди," каже, "моја јетрвице,
те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.

Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе
, "Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!"
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"

- nastavak

Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват';
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал' јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.

Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил' робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.

А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б'јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Каде дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Каде дође нејаки Јоване,
Каде дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."

И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад' чуда и зарад' лијека,
Која жена не има млијека.

орање марка краљевића

вино пије краљевићу марко
са старицом јевросимом мајком,
а кад су се напојили вина,
мајка марку стаде бесједити:
,,о мој синко, краљевићу марко,
остави се, синко, четовања,
јер зло добра донијети неће,
а старој се досадило мајци
све перући крваве хаљине;
већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе".
то је марко послушао мајку:
он узима рало и волове,
ал' не оре брда и долине,
већ он оре цареве друмове.
отуд иду турци јањичари,
они носе три товара блага,
па говоре краљевићу марку:
„море марко, не ори друмова! "
„море турци, не газ'те орања! "
„море марко, не ори друмова! "
„море турци, не газ'те орања! "
а када се марку досадило,
диже марко рало и волове,
те он поби турке јањичаре,
пак узима три товара блага,
однесе их својој старој мајци:
„то сам тебе данас изорао".

МАРКО ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ

Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
"Богом сестро, лијепа ђевојко,
Баци мене једну крпу платна,
Извади ме из воде Марице,
Честиту ћу тебе оставити!"

Ђевојка се на Бога примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело:
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена драга,
- Ваља сабља три царева града!
Вели јунак Туркињи ђевојци:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Кога имаш код бијела двора?"
Рече њему туркиња ђевојка:
"Имадем једну остарјелу мајку,
И имадем брата Мустаф-агу."
Проговара добар рањен јунак:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Иди кажи брату Мустаф-аги
Да ме носи двору бијеломе;
Код мене су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Ја ћу један тебе поклонити,
Други твоме брату Мустаф-аги,
А трећи ћу себе оставити,
Да ја видам моје грдне ране;
Ако Бог да те ране извидам,
Честиту ћу тебе оставити
И твојега брата Мустаф-агу."

Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
"О мој брате, ага Мустаф-ага,
Добила сам рањена јунака
На Марици на води студеној;Један хоће мене поклонити,
А други ће тебе, Мустаф-ага,
А трећи ће себе оставити,
Да он вида своје грдне ране;
Немој ми се, брате, преварити,
Да погубиш рањена јунака;
Донеси га двору бијеломе."
Код њега су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Један хоће мене поклонити,
А други ће тебе, Мустаф-ага,
А трећи ће себе оставити,
Да он вида своје грдне ране;
Немој ми се, брате, преварити,
Да погубиш рањена јунака;
Донеси га двору бијеломе."

-nastavak

Оде Туре на воду Марицу;
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу!
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе шта је учинио.
Она рече брату Мустаф-аги:
"Зашто, брате, да од Бога нађеш!
Зашто згуби мога побратима?
На што си се болан преварио
- А на једну сабљу оковану!
Еда Бог да одсјекла ти главу!"
То му рече, уз кулу утече.

Мало време затим постајало,
Дође ферман од цара турскога
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико:
Никоме се извадити не да.
Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила!
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова хришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустав-агу:
"Ој, Бога ти, турско момче младо,
Откуд тебе ова бритка сабља?
Или си је за благо купио?
Или си је у боју добио?
Или ти је од баба остала?
Или ти је љуба донијела,
Донијела љуба од мираза?"

Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Ој Бога ми, каурине Марко,
Кад ме питаш, право ћу ти казат'."
Све му каза каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
"Зашто, Туре, да од Бога нађеш,
Нијеси му ране извидао?
Данас би ти дао агалуке
Код нашега цара честитога."
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Бе не лудуј, каурине Марко!
Да ти можеш добит' агалуке,
Најприје би себе извадио!
Већ дај амо сабљу оковану!"
Ману сабљом од Прилепа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати;
Цар по Марка оправио слуге.
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино,
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора:
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду!
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко, напиј ми се вина!
Што су тебе тако ражљутили?"
- "Не питај ме, царе поочиме!
Познао сам сабљу баба мога;
Да сам, Бог д'о, у твојим рукама,
И ти би ме 'вако ражљутио!"
Па он уста, и оде чадору.

Марко пије уз рамазан вино

Цар Сулејман јасак учинио,
Да с' не пије уз рамазан вино,
Да с' не носе зелене доламе,
Да с' не пашу сабље оковане,
Да с' не игра колом уз кадуне;
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино,
Још нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино
Иду Турци цару на парницу:
"Цар Сулеман, и отац и мајко!
"Нијеси ли јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Марко игра колом уз кадуне,
"Марко паше сабљу оковану,
"Марко носи зелену доламу,
"Марко пије уз рамазан вино;
"Па му просто, да сам пије вино,
"Већ нагони оце и аџије,
"Да и они с њиме пију вино."
Кад је царе разумео речи,
Он пошиље два своја чауша:
"Отидоше, два чауша млада,
"Пак кажите Краљевићу Марку
"Да га царе на диван зазива."
Отидоше два чауша млада.
Кад дођоше Краљевићу Марку,
Али Марко под шатором пије,
Пред њим купа од дванаест ока;
Беседе му два чауша млада:
"Да чујеш ли, Краљевићу Марко!
"Тебе царе на диван зазива,
"Да ти идеш цару на дивана. "
Расрди се Краљевићу Марко,
Пак довати ону купу с вином,
Па удара царева чауша,
Прште купа а прште и глава,
И проли се и крвца и вино.
Оде Марко цару на дивана,
Седе цару до десна колена,
Самур:калпак на очи намиче,
А буздован уза се привлачи,
Бритку сабљу на крило намиче
Беседи му царе Сулемане:
"Мој посинко, Краљевићу Марко!
"Та ја јесам јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Добри људи о злу говорише,
"На једнога Марка потворише,
"Да ти играш колом уз кадуне,
"Да ти пашеш сабљу оковану,
"Да ти носиш зелену доламу,
"Да ти пијеш уз рамазан вино,
"Још нагониш оџе и аџије,
"Да и они с тобом пију вино.
"За што калпак на очи намичеш?
"Што л' буздован уза се привлачиш?
"Што ли сабљу на крило намичеш?"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Поочиме, царе Сулемане!
"Ако пијем уз рамазан вино,
"Ако пијем, вера ми доноси;
"Ак' нагоним оџе и аџије,
"Не може ми та образ поднети,
"Да ја пијем, они да гледају,
"Нек не иду мени у меану;
"Ако л' носим зелену доламу,
"Млад сам: јунак и доликује ми;
"Ако л' пашем сабљу оковану,
"Ја сам сабљу за благо купио;
"Ако играм колом уз кадуне,
"Ја се, царе нисам оженио,
"И ти с', царе био неожењен;
"Ако калпак на очи намичем,
"Чело гори с' царем се говори,
"Што буздован уза се привлачим,
"И што сабљу на крило намичем,
"Ја се бојим, да не буде кавге,
"Ако би се заметнула кавга,
"Тешко оном, тко ј' најближе Марка!"
Гледи царе на четири стране,
Не има ли тко ближе до Марка:
Ал' код Марка нигди никог нема,
Већ најближе царе Сулемане;
Цар с' одмиче, Марко се примиче,
Док дотера цара до дувара;
Цар се маша руком у џепове,
Он извади стотину дуката,
Па и даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко те се напиј вина."

ЗИДАЊЕ РАВАНИЦЕ

Службу служи славни кнез Лазаре
У Крушевцу шанцу шареноме,
Службу служи светог Амосија;
Сву господу зове на светога
Са књигама и са здравицама.
Скупи му се сва српска господа,
Па је редом у соври посади
По господству и по старјешинству;
Уврх совре славни кнез Лазаре.
Ту сједоше пити вино ладно.

Таман бише вина највишега,
И о сваком добру бесјеђаху,
Ал' пошета госпођа Милица,
Лако шета по царском дивану,
На њојзи је до девет ћемера,
Испод грла до девет ђердана,
А на глави девет перишана,
Поврх тога круна позлађена,
А у њојзи три камена драга,
Сјаје ноћом, како дањом сунце:
Па бесједи славноме Лазару:

"Господине, славни кнез-Лазаре!
Зазор мене у те погледати,
А камоли с тобом говорити!
Бит' не може, говорити хоћу:
Што бијаху Немањићи стари,
Цароваше, па и преминуше;
Не тршпаше на гомиле благо,
Но градише с њиме задужбине,
Саградише много намастире:
Саградише Високе Дечане,
Баш Дечане више Ђаковице;
Паћаршију више Пећи равне;
У Дреници бијела Девича;
И Петрову Цркву под Пазаром;
Мало више Ђурђеве Ступове;
Сопоћане наврх Рашке хладне,
И Тројицу у Херцеговини,
Цркву Јању у Староме Влаху,
И Павлицу испод Јадовника,
Студеницу испод Брвеника;
Цркву Жичу више Карановца;
У Призрену цркву Свету Петку;
Грачаницу у Косову равном:
Све то јесу њине задужбине!
Ти остаде у столу њиноме
И потрпа на гомиле благо,
А не гради нигђе ѕадужбине;
Ето нама неће пристат' благо
Ни за здравље, ни за нашу душу,
А ни нама, ни коме нашему."

Тад говори славни кнез Лазаре:
"Чујете ли, сва српска господо,
Шта говори госпођа Милица,
Јер не градим нигђе задужбине?
Хоћу градит' цркву Раваницу,
У Ресави крај воде Равана;
Имам блага колико ми драго,
Ударићу темељ од олова,
Па ћу цркви саградити платна,
Покрићу је жеженијем златом,
Поднизати дробнијем бисером,
Попуњати драгијем камењем."

Сва друга господа на ноге устала,
И часно се кнезу поклонила:
"Гради, кнеже, биће ти за душу,
И за здравље Високом Стевану."
Но ту сједи Обилић Милошу,
Сједи Милош доље удно совре,
Милош сједи, ништа не бесједи.
Ал' то виђе славни кнез Лазаре
Ђе му Милош ништа не бесједи;
Наздрави му златну купу вина:
"Здрав да си ми, војвода Милошу!
Па ми и ти штогођ проговори,
Јера хоћу задужбину градит'."

-nastavak

Скочи Милош од земље на ноге,
Скиде с главе самур и чекленке,
Па је часно кнеза подворио;
Додаше му златну купу вина;
Прими Милош златну купу вина;
Не пије је, поче бесједити:
"Хвала, кнеже, на бесједи твојој!
Што ти хоћеш задужбину градит':
Време није, нити може бити:
Узми кнеже, књиге цароставне,
Те ти гледај што нам књиге кажу:
Настало је пошљедње вријеме,
Хоће Турци царство преузети,
Хоће Турци брзо царовати:
Обориће наше задужбине,
Обориће цркву Раваницу;
Ископаће темељ од олова,
Слијеваће у топе ђулове,
Те ће наше разбијат' градове;
И цркви ће растурити платна,
Слијеваће на хате рахтове;
Хоће цркви покров растурити,
Кадунама ковати ђердане;
Са цркве ће бисер разнизати,
Кадунама поднизат' ђердане;
Повадиће то драго камење,
Ударат' га сабљам' у балчаке
И кадама и златно прстење;
Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре!
Да копамо мермера камена,
Да градимо цркву од камена;
И Турци ће царство преузети,
И наше ће задужбине служит'
Од вијека до суда Божијега:
Од камена ником ни камена!"

Кад то зачу славни кнез-Лазаре,
Тад Милошу био говорио:
"Хвала тебе, војвода Милошу!
Хвала тебе на твојој бесједи,
Истина је како што говориш."

Марко Краљевић и Љутица Богдан

Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
"Прођ' се, Реља, грозна винограда;
"Да ти знадеш, чиј су виногради,
"Далеко би коња обгонио:
"Виноград је Љутице Богдана.
"Ја сам једном овуда прошао
"И ломио грозна винограда,
"Припази ме Љутица Богдане
"На кобили танкој бедевији;
"Ја не смједох шчекати Богдана,
"Већ побјегох уз кршно приморје;
"Поћера ме Љутица Богдане
"На његовој танкој бедевији:
"Да ми не би Шарца од мејдана,
"Доиста ме уватити шћаше;
"Већ ми Шарац стаде одмицати,
"А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
"Он потеже тешку топузину,
"Пушћа за мном уз кршно приморје,
"Довати ме по свилену пасу,
"Побратиме, сапом од топуза,
"Шћера мене за уши Шарину,
"Једва му се у седло повратих
"И утекох уз кршно приморје.
"Има од тад' седам годиница,
"Већ овуда нијесам прошао."
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима!
"Ето нама Љутице Богдана,
"Сва три ћемо изгубити главе,
"Већ ходите, да ми побјегнемо."
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Данас мисле и говоре људи,
"Да три боља не има јунака
"Од нас ове три Српске војводе;
"Боље нам је сва три погинути,
"Нег' срамотно данас побјегнути."

Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима!
"А ви ход'те, да их дијелимо:
"Ил' волите на сама Богдана,
"Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат', куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с' један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
"Пусти мене дванаест војвода,
"Да ти пустим Рељу и Милоша."
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
"С Богом остај, Љутица Богдане!
"Да с' у здрављу опет састанемо
"И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
"С Богом пош'о, Краљевићу Марко!
"Већ те моје очи не виђеле!
"Како си ме данас препануо,
"Никада те пожељети не ћу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА

Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица Милица:

"Цар-Лазарем српска круно златна,
Ти полазиш сјутра у Косово,
С собом водиш слуге и војводе,
А код двора никог не остављаш,
Царе Лазо, од мушкијех глава,
Да ти може књигу однијети
У косово и натраг вратити;
Одводиш ми девет миле браће,
Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога,
Једног брата сестри од заклетве!"

Њој говори српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Кога би ти брата највољела
Да т' оставим у бијелу двору?"
- "Остави ми Бошка Југовића."

Тада рече српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Када сјутра бијел дан осване,
Дан осване и огране сунце,
И врата се отворе на граду,
Ти ишетај граду на капију:
Туд ће проћи војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
И он носи крсташа барјака;
Кажи њему од мене благосов,
Нек да барјак коме њему драго,
Па нек с тобом код двора остане."

Кад ујутру јутро освануло
И градска се отворише врата,
Тад ишета царица Милица,
Она стаде граду код капије:
Ал' ето ти војске на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу
Н алату, вас у чистом злату,
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата:
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови,
Од крстова златне књиге висе,
Те куцају Бошка по плећима;
Примаче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата,
Па му поче тихо говорити:
"О мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мене поклонио
Да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао
Да даш барјак коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Ал' говори Бошко Југовићу:
"Иди,сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
- "Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!"
Пак проћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
И за њиме седам Југовића,
Све је седам устављала редом,
Ал' ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
Ал' ето ти Југовић-Војина,
И он води цареве једеке,
Покривене сувијем златом,
Она под њим ухвати кулаша,
И склопи му руке око врата,
Па и њему стаде говорити:
"О мој брате, Југовић-Војине,
Цар је тебе мене поклонио,
И тебе је благосов казао
Да даш једек' коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."

Вели њојзи Југовић Војине:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се, јунак, повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу пролијевати
И за вјеру с браћом умријети."
Пак проћера коња на капију.

Кад то виђе царица Милица,
Она паде на камен студени,
Она паде, пак се обезнани.

-nastavak

Ал' ето ти славнога Лазара.
Када виђе госпу Милицу,
Удрише му сузе низ образе;
Он с' обзире с десна на лијево,
Те дозивље слугу Голубана:
"Голубане, моја вјерна слуго,
Ти одјаши од коња лабуда,
Узми госпу на бијеле руке
Пак је носи на танану кулу;
Од мене ти Богом просто било,
Немој ићи на бој на Косово,
Већ остани у бијелу двору!"
Кад то зачу слуга Голубане,
Проли сузе низ бијело лице,
Па одсједе од коња лабуда,
Узе госпу на бијеле руке,
Однесе је на танану кулу;
Ал' свом срцу одољет' не може
Да не иде на бој на Косово,
Већ се врати до коња лабуда,
посједе га, оде у Косово.

Лов Марков са турцима

Лов ловио Мурате везире,
лов ловио по гори зеленој
са својијех дванаест делија
и с трин'естим Краљевићем Марком;
лов ловили три бијела дана,
и не могли ништа уловити;
намјера их нанијела била
на зелено у гори језеро,
по ком плове утве златокриле.
Пусти везир својега сокола
да ухвати утву златокрилу,
она му се не да ни гледати,
већ се диже небу под облаке;
соко, паде на јелу зелену.
Тад говори Краљевићу Марко:
„Је ли тестир, Мурате везире,
да ја пустим мојега сокола
да ухвати утву златокрилу?"
Вели њему Мурате везире:
„Јесте тестир, зашто није, Марко!"
Пусти Марко својега сокола,
он одлеће небу под облаке,
и ухвати утву златокрилу,
пак с њом паде под зелену јелу.
Кад то соко угледа везирев,
врло му се тешко учинило,
а наваду лошу научио:
отимати ловак од другога;
залеће се к Маркову соколу
да му отме утву златокрилу;
али Марков соко јогуница,
као што је и његов господар:
он не даде утве златокриле,
већ сокола шчепа везирева,
па му просу оно сиво перје.
Кад то виђе Мурате везире,
врло му се жао учинило,
пак он узе Маркова сокола,
те га уд'ри о јелу зелену
и преби му оно десно крило,
па обрну кроз гору зелену
са својијех дванаест делија.
Стаде писка Маркова сокола
као љуте у камену гује;
Марко узе својега сокола,
пак му стаде завијати крило
и с љутитим гласом говорити:
„Тешко мене и тебе, соколе,
лов ловећи с Турци без Србаља,
лов ловећи, криво дијелећи!"
Кад соколу он завио крило,
тада скочи Шарцу на рамена,
пак поћера преко горе чарне.
Шарац иде као горска вила,
брзо иде, далеко одмиче,
одмах бише накрај горе чарне,
и угл'аше у пољу везира
с његовијех дванаест делија.
Обазре се Мурате везире,
па кад виђе Краљевића Марка,
он говори својим делијама:
„Ђецо моја, дванаест делија,
видите ли онај прамен магле,
прамен магле испод горе чарне?
У магли је Краљевићу Марко,
гле како је наљутио Шарца!
Нека бог зна, добра бити неће".
У том стиже Краљевићу Марко,
пак потрже сабљу од бедрице,
и окупи Мурата везира:
побјегоше по пољу делије
као врапци од копца по трњу;
стиже Марко Мурата везира
и русу му одсијече главу;
а од младих дванаест делија
он начини двадест и четири.
Стаде Марко мисли размишљати:
ил' ће ићи цару у Једрене,
ил' у Прилип свом бијелу двору;
све мислио, пак је говорио:
„Боље ићи цару у Једрене,
да му кажем шта сам учинио,
него да ме Турци њему туже".
Када Марко у Једрене дође
и на диван пред цара изиђе,
очи му се бјеху узмутиле
ко у гладна у гори курјака:
кад погледа, канда муња сине.
Пита њега царе господине:
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
што си ми се тако ражљутио?
Да ти није нестануло блага?"
Стаде Марко цару казивати;
све му каза каконо је било.
Кад је царе саслушао Марка,
тад се царе гротом насмијао,
пак је Марку био бесједио:
„Бе аферим, мој посинко Марко!

Да нијеси тако учинио,
ја те не бих више сином звао:
свако Туре може везир бити,
а јунака нема као Марко".
Пак се маши у џепе свилене
и извади хиљаду дуката,
те их даје Краљевићу Марку:
„Нај то тебе, мој посинко Марко,
пак ти иди те се напиј вина".
Марко узе хиљаду дуката
и отиде с царева дивана;
ал' цар Марку дукате не даје
да он иде пити рујно вино,
већ да му се скине са очију;
јер се Марко врло ражљутио.
Славу слави Краљевићу Марко,
славу слави светога Ђорђија.
У Марка су млоге узавнице:
двјеста попа, триста калуђера,
и дванаест српскијех владика,
и четири старе патријаре,
од осталих ни броја не има.
Свему доста пива и јестива;
ал' говори стари калуђере:
„Хвала тебе, Краљевићу Марко!
Свега имаш у бијелу двору,
још да имаш рибе од Орида!"
Мучно бјеше Краљевићу Марку,
па дозива слугу Богосава,
додаје му чашу и матару:
„Точи вино, Богосаве слуго!
Редом чаше око совре даји,
немој кога прескочити, слуго!"
Па он оде низ бијелу кулу,
те опрема Шарца од мејдана.
За њим стара пристанула мајка,
па је Марку тихо бесједила:
„Ја мој синко, Краљевићу Марко,
немој носит ништа од оружја,
ти се јеси крви научио,
учинићеш крвцу о празнику".
Нуто Марку велике невоље!
Мучно му је ићи без оружја,
а још горе не послушат мајке:
не шће узет ништа од оружја,
већ посједе Шарца од мејдана,
окрену га низ поље зелено,
оде право бијелу Ориду.

Кад је био води на ћуприју,
ал' ето ти једнога јунака,
на дорату ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке;
божју помоћ називаше Марку,
лијепо му Марко прихватио.
Вели јунак од Прилипа Марку:
„Ој, бога ти, незнана делијо,
нијеси ли отуд од Прилипа,
од оџака Краљевића Марка?
Је ли Марко код бијела двора?
Има л' Марко доста узавница?"
'Вели њему Краљевићу Марко:
„Ој, бога ти, незнани јуначе,
ја сам јутрос од Прилипа бела,
код двора је Краљевићу Марко,
слави Марко свога светитеља;
има Марко доста узавница".
Вели њему незнан добар јунак:
,,Нека има, незнана делијо;
ако бог да и срећа јуначка,
совра ће му у крв огрезнути,
бога ми ћу њега објесити
баш о вратим' бијела Прилипа;
давно ми је брата погубио,
погубио Мусу Кесеџију".
Па окрену коња доратаста,
оста јадан Марко гледајући.
Свакојако мисли и премишља:
да би му се казивао Марко,
хоће њега Туре погубити,
јер не има ништа од оружја;
да га пусти бијелу Прилипу,
хоће исјећ млоге узавнице
а тражећи по оџаку Марка.
Све мислио, на једно смислио,
па он викну из грла бијела:
„Куд ћеш тамо, Ђемо Брђанине?
Ево, море, Краљевића Марка!"
Поврати се Ђемо Брђанине.
Поузда се Краљевићу Марко
да ће утећ на своме Шарину,
па побјеже пољем широкијем,
за њиме се Ђемо натурио.
Брз је Шарац, утећи му шћаше,
ал' потеже Ђемо топузину,
па заљуља покрај себе њоме,
јадна Марка међу плећи живе,
паде Марко у зелену траву.
Марко паде, а Ђемо допаде,
свеза Марку наопако руке,
па извади синџир из егбета,
окова га све у гвожђе љуто:
а на ноге двоје букагије,
а на руке двоје белензуке,
а на грло синџир, гвожђе тешко;
на посједе његова Шарина,
а дората води у поводу,
привезао Марка за дората,
оде право бијелу Ориду,
под Оридом вјешала огради
да објеси Краљевића Марка.
Моли му се господа хришћанска:
„Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три товара блага".
Узе Ђемо три товара блага,
води Марка граду Вучитрну,
па под градом вјешала огради,
хоће Ђемо да објеси Марка.
Моли му се господа хришћанска:
,,Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три товара блага".
Узе Ђемо три товара блага,
гони Марка бијелу Звечану,
и ту Ђемо вјешала огради
да објеси Краљевића Марка.
Моли му се господа звечанска:
,,Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три-товара блага".
Узе Ђемо три товара блага.
Отале се Ђемо подигао
кроз некакву Јањину планину.
Тешко Ђемо ожедњео бјеше,
дели-Марку тихо говораше:
„Знаш ли, Марко, воде ја механе?
Тешко ме је освојила жеђа".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Тако, Ђемо, не раде јунаци,
већ закољу коња ја сокола,
напију се крви од гроца".
Вели њему Ђемо Брђанине:
Нит' ћу заклат коња ни сокола,
већ ћу заклат тебе Краљевића,
па се напит крви од гроца".

Па потеже сабљу оковану
да закоље Краљевића Марка,
Вели њему Краљевићу Марко:
„Има, Ђемо, бијела механа
и проклета крчмарица Јања,
сад ће ми се осветити Јања:
доста сам јој вина потрошио,
а нијесам дао ни динара".
То је Ђемо једва дочекао.
У то доба пали пред механу,
а испаде крчмарица Јања.
Кад сагледа крчмарица Јања.
Кад сагледа савезана Марка,
Марко на њу очим' преваљује,
насмеја се крчмарица Јања:
,,Бе аферим, јунак од јунака!
Боже мили, на свему ти хвала,
кад ја виђех савезана Марка!
Појићу те, Брђанине Ђемо,
без бијеле паре и динара,
баш ак'хоћеш три бијела дана".
Па под Ђемом коња ухватила,
одведе га у механу билу,
донесе му вина и ракије.
Пије вино Брђанине Ђемо,
а наздравља Краљевићу Марку,
наздравља му, али му не даје.
Кад се Ђемо накитио вина,
донесе му крчмарица Јања
рујна вина од седам година,
меће у њег биље свакојако.
Паде Ђемо главом без узглавља,
скочи Јања на ноге лагане,
на свом побру гвожђе отвараше,
а на Ђема Марко удараше.
Кад удари синџир, гвожђе тешко,
па засједе пити рујно вино,
удари га чизмом и мамузом:
„Устан', Ђемо, да пијемо вино!"
Кад погледа Ђемо Брђанине
више себе Марка Краљевића,
а на врату синџир, гвожђе тешко,
скочи Ђемо на ноге лагане;
синџир гвожђе земљи притезаше,
он потеже рукам и ногама,
попуцују руке из рамена,
попуцују ноге из кољена;
ал' се тврдо гвожђе ухватило.
Сједе Ђемо на земљицу црну,
Марко сједе пити мрко вино,
а наздравља Ђему Брђанину,
наздравља му, али му не даје.
Кад се Марко накитио вина,
онда Шарца свеза за дората,
а за Шарца Ђема Брђанина,
па усједе Ђемова дората,
оде право граду Вучитрну.
Изилази господа хришћанска:
,,Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".
Марко њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину,
па он оде бијелу Звечану.
Ту господа српска излазила:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".
Марко њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину.
Оде Марко бијелу Ориду.
Ту излази господа хришћанска:
,,Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".
Марко неће да узима блага,
већ он њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину.
Код Орида начини вјешала,
и објеси Ђема Брђанина;
па он узе рибе од Орида,
оде право бијелу Прилипу,
те он слави свога светитеља.

1.Zamuci se Bozja majka
2.Sveti Savo
3.Se navali Sar planina
4.Zidanje Skadra
5.Oranje Marka Kraljevica
6.Marko poznaje ocinu sablju
7.Marko pije uz ramazan vino
8.Zidanje Ravanice
9.Marko Kraljevic i Ljutica Bogdan
10.Car Lazar i carica Milica
11.Lov Markov sa turcima
12.Marko Kraljevic i 12 arapa
13.Knezeva vecera
14.Marko Kraljevic i Mina od kostura
15.Marko Kraljevic se privoleva carstvu nebeskom

ЦАР ЛАЗАР СЕ ПРИВОЛЕВА ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ

Полетио соко тица сива
од светиње од Јерусалима,
И он носи тицу ластавицу,
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице;
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи волане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините,
Сва ће турска изгинути војска!
Ако л' волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш кнеже, с њоме погинути."

А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
"Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека."

Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме;
Па сакроји на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па дозива српског патријара
И дванаест великих владика,
Те причести и нареди војску.

Марко Краљевић и 12 арапа

Шатор пење Краљевићу Марко
на арапској покрајини љутој,
под шатором седе пити вино.
Јоште Марко чаше не попио,
ал' допаде робиња девојка
под шатора Краљевића Марка.
Стаде Марка богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
вишњим богом и светим Јованом!
Опрости ме данас од Арапа!
У троје сам допадала руке,
ево данас, брате, у четврте,
међ' дванаест браће Арапчади;
не држе ме ко се држи робље
већ ме бију троструком канцијом"
А Марко је прихвати за руку,
посади је до десна колена,
огрте је коластом аздијом,
а у руке даде чашу вина:
„На, девојко, те се напиј вина,
данас те је огрејало сунце,
кад си дошла к мене под шатора".
да отимљеш робље од Арапа?"
А смеје се Краљевићу Марко:
„Ид'т' одатле, децо Арапчади,
да ја о вас не огрешим душе!"
Ал' срдити дванаест Арапа,
свих дванаест сабље потргоше,
те над Марком шатор оборише;
на шатору исекли конопце,
паде шатор на сокола Марка
и на његов крсташ алај-барјак
и на Шарца, коња великога.
Када виде Краљевићу Марко
оборена свилена шатора,
плану Марко као ватра жива,
пак он скочи на ноге лагане,
дохвати се Шарца великога,
за се баци богом посестриму;
три пута је опаса појасом,
а четвртом од сабље кајасом;
пак потеже сабљу оковану,
те потера дванаест Арапа;
не сече их по грлу бијелу,
већ их сече по свилену пасу;
од једнога двојица падају,
од дванаест Марко начинио,
од дванаест двадест и четири.
Пак се ману преко поља равна
кано звезда преко ведра неба,
оде право ка Прилипу граду,
ка својему двору бијеломе,
пак дозивље Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја стара мајко,
моја мајко, моја слатка рано,
ево мати, богом посестриме,
хран' је, мајко, мене каконо си,
удоми је кано чедо своје,
да би', мајко, стекли пријатеље.
Хранила је Јевросима стара,
хранила је и удомила је
у Рудника, града бијелога,
у велику кућу Диздарића,
међу милих девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
одлазио често посестрими
као својој сестрици рођеној,
и често се вина напијао.

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Славу слави српски кнез Лазаре
У Крушевцу мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића,
И осталу сву господу редомЧ
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је српске војводе:
Једно ми је Косанчић Иване,
А друго је Топлица Милане.

Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит' по старјешству,
Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит' по милости,
Напићу је мојим девет шура,
Девет шура, девет Југовића;
Ако ћу је напит' по љепоти,
Напићу је Косанчић-Ивану;
Ако ћу је напит' по висини,
Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит' по јунаштву,
Напићу је војводи Милошу.
- Та ником је другом напит' нећу,
Већ у здравље Милош-Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат' на Косову,
И одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попој,
Вино попиј а на част ти пехар!"

Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
"Хвала тебе, славни кнез-Лазаре,
Хвала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме:
Ал' не хвала на таквој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила!
Ја невјера никад био нисам,
Нит' сам био нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим у Косову
За хришћанску вјеру погинути;
Невјера ти сједи уз кољено,
Испод скута пије хладно вино!

"- А проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми Бога великога,
Ја ћу отић' сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр'оце;
Ако ли ми Бог и срећа даде,
Те се здраво у Крушевац вратим,
Ухватићу Вука Бранковића,
Везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ' уз преслицу,
Носићу га у поље Косово!"

Марко Краљевић и Мина од Костура

Сједе Марко с мајком вечерати
сува хлеба и црвена вина;
али Марку три књиге дођоше:
једна књига од Стамбола града;
од онога цара Појазета;
друга књига од Будима града,
од онога краља будимскога;
трећа књига од Сибиња града,
од војводе Сибињанин-Јанка.
Која књига од Стамбола града,
цар га у њој на војску позива,
на арапску љуту покрајину;
која књига од Будима града,
краљ га у њој у сватове зове,
у сватове на кумство вјенчано,
да га вјенча с госпођом краљицом;
која књига од Сибиња града,
Јанко у њој на кумство зазива,
да му крсти два нејака сина.
Марко пита своју стару мајку:
„Сјетуј мене, моја стара мајко,
куда ми је сад ићи најпрече:
ил' ћу ићи на цареву војску,
ил' ћу ићи краљу у сватове,
да га венчам с госпођом краљицом;
ил' ћу ићи Сибињанин-Јанку,
да му крстим два нејака сина?"
Вели мајка Краљевићу Марку:
„Ој мој синко, Краљевићу Марко,
у свате се иде на весеље,
на кумство се иде по закону,
на војску се иде од невоље:
иди, синко, на цареву војску;
и бог ће нам, синко, опростити,
а Турци нам неће разумети".
То је Марко послушао мајку,
па се спреми на цареву војску,
с собом води слугу Голубана;
на походу мајци наручује:
,,Чу ли мене, моја стара мајко!
Граду врата рано затварајте,
а ујутро доцкан отварајте,
јера сам ти, мајко, у завади
с проклетијем Мином од Костура,
па се бојим, моја стара мајко,
да ми б'јеле не похара дворе".
Оде Марко на цареву војску
са својијем слугом Голубаном.
Кад су били на трећем конаку,
сједе Марко вечер' вечерати,
Голубан му рујно вино служи:
узе чашу Краљевићу Марко,
чашу узе, у сан се занесе,
и испусти чашу на трпезу,
чаша паде, вино се не просу,
Буди њега слуга Голубане:
„Господару, Краљевићу Марко,
и досад си на војску ишао,
ал' нијеси тако дријемао,
ни из руке чашу испуштао!
А Марко се трже иза санка,
па говори слуги Голубану:
,,Голубане, моја вјерна слуго,
мало тренух, чудан санак усних,
чудан санак а у чудан часак,
ђе се прамен магле запођеде
од Костура, града бијелога,
пак се сави около Прилипа,
у тој магли Мина од Костура,
он похара моје б'јеле дворе,
све похара и огњем попали,
стару мајку с коњма прегазио,
зароби ми моју вјерну љубу,
одведе ми коње из арова,
и однесе из ризнице благо".
Вели њему слуга Голубане:
„А не бој се, Краљевићу Марко!