Krvava nedelja

Krvava (prokleta) nedelja (na irskom Domhnach na Fola odnosno Bloody Sunday na engleskom) je izraz koji se koristi za incident koji se dogodio 30. januara 1972. godine, u gradu Deriju u Severnoj Irskoj, kada su pripadnici britanskog 1. padobranskog bataljona pod komandom potpukovnika Dereka Vilforda i kapetana Majka Džeksona, ustrelili 26 demonstranata tokom marša koji je organizovala Asocijacije za građanska prava Severne Irske u predgrađu Bogsajd. Trinestoro ljudi, od koji je šestoro bilo maloletno, umrlo je na licu mesta dok je još jedno lice preminulo četiri meseca kasnije od povreda zadobijenih tokom ovog incidenta. Dva demonstranta su pregažena od strane vojnih vozila . Veliki broj svedoka, uključujući prolaznike i novinare tvrdili su da ubijeni demonstranti nisu bili naoružani. Petorica demonstranata koji su ranjeni, pogođeni su u leđa dok su bežali.
U vezi sa ovim incidentom britanska vlada je sprovela dve istrage:
• Vidžeri tribunal koji je zasedao odmah nakon incidenta oslobodio je vojnike i britansku vojsku od odgovornosti ali je kritikovan kao pokušaj da se odgovornost za incident prebaci na drugu stranu.
• Druga istraga, poznatija pod nazivom Savil istraga, po predsedavajućem istražnog komiteta Marku Savilu, lordu Savilu od Njudgejta, pokrenuta je 1998. god. i tek treba da saopšti rezultate istrage.
Kampanja Irske republikanske armije protiv Severne Irske, koja je deo Ujedinjenog Kraljevstva, otpočela je dve godine pre Krvave nedelje, ali je ovaj događaj značajno uticao na porast njenog značaja i na povećanje broja dobrovoljaca spremnih za borbu. Krvava nedelja predstavlja jedan od najznačajnijih događaja u burnoj istoriji Severne Irske, jer se radi o incidentu u kojem su učestovale jedinice regularne britanske vojske i koji se odigrao javno uz prisustvo velikog broja novinara.


Tok događaja na dan incidenta


Mnoge pojedinosti događaja su sporne uključujući i podatak o broju demonstranata. Prema navodima organizatora protestnnog marša u njemu je učestovalo 30.000 ljudi; Džon Vidžeri je tokom prvobitne istrage tvrdio da je u maršu učestovalo između 3.000 i 5.000 ljudi. U knjizi „Put ka krvavoj nedelji“, lokalni lekar opšte prakse dr. Rejmond MekKlin naveo je podatak od 15.000 učesnika marša. Ovaj podatak će kasnije upotrebiti i Bernardet Devlin MekAlski tokom rasprave u Donjem domu Britanskog parlamenta. O ovom incidentu postoji puno izvora u vidu velikog broja knjiga i članaka kao i nekoliko dokumentarinih filmova.
Glavno odredište protestnog marša je trebalo da bude Gildhol, ali je zbog armijskih barikada marš preusmeren ka uglu Slobodni Deri. Mala grupa tinejdžera se odvojila od glavne grupe sa namerom da pomeri barikade i nastavi u pravcu Gildhola. Napali su britanske vojnike na barikadi sa kamenicama i izvikivali su uvrede. U ovoj fazi protesta, britanska vojska je upotrebila vodeni top, suzavac i gumene metke kako bi razbila izgrednike. Ovakvi sukobi između vojske i omladine su bili relativno česta pojava iako neki posmatrači tvrde da intenzitet sukoba nije bio veći od uobičajenog. Britanski vojnici ubili su i ranili dvoje ljudi u ulici Vilijem.
U jednom trenutku, u armijski komandni centar su stigle navodne tvrdnje o prisustvu snajperiste IRA u delu grada zahvaćenom nemirima. Ubrzo zatim britanska komanda je odobrila upotrebu bojeve municije. Prva žrtva, Džeki Dadi, ubijen je dok je bežao. Trčao je pored sveštenika Edvarda Delija, kada je pogođen u leđa. Nakon prvih žrtava među demonstrantima, napadi na britanske snage su eskalirali što je navelo britansku komandu da izda naredbu o otpočinjanju akcije za razbijanje demonstracija, hapšenje demonstranata i potiskivanje glavne mase do poljane kod ugla Slobodni Deri.
Uprkos tome što je britanska komanda izdala naredbu za obustavu vatre, snage pod komandom majora Teda Lodena ispalile su preko sto metaka u masu koja je bežala. Ubijeno je još 12 ljudi, od kojih su mnogi pogođeni dok su pokušavali da pomognu ranjenima. Ranjeno je 14 demonstranata, od kojih je 12 pogođeno mecima, a dvoje su pregaženi od strane armijskih vozila.


Poginuli

• Džon Džeki Dadi (17). Pogođen u grudi na parkingu ispred stambenog bloka Rozvil. Četiri svedoka izjavilo je da Dadi nije bio naoružan i da je u trenutku kada je pogođen bežao od britanskih padobranaca. Troje svedoka je videlo da su britanski vojnici pucali u njega sa namerom.

• Patrik Džozef Doherti (31). Pogođen u leđa ispred bloka Rozvil dok je pokušavao da otpuzi u zaklon. Doherti je, pre i posle smrti, više puta fotografisan od strane francuskog novinara Žila Peresa. Uprkos svedočenju vojnika „F“ da je pucao na čoveka koji je bio naoružan pištoljem Vidžeri je prihvatio kao dokaz fotografije francuskog novinara na kojima se vidi da Doherti nije bio naoružan, što je potvrdio i forenzički test koji je ustanovio da nije bilo tragova baruta na njegovim rukama.

• Bernard MekGigan (41). Pogođen u potiljak dok je pokušavao da pomogne Patriku Dohertiju. U trenutku kada je pogođen, držao je u ruci belu maramicu kako bi signalizirao svoje miroljubive namere.

• Hju Pajus Gilmor (17). Pogođen u grudi dok je bežao od padobranaca niz Rozvil ulicu. Vidžeri je prihvatio da fotografija napravljena nekoliko sekundi nakon što je Gilmor pogođen potvrđuje izjave svedoka koji su svedočili da nije bio naoružan, što je potvrđeno i forenzičkim testom na tragove baruta, koji je bio negativan.

• Kevin MekElhini (17). Pogođen u leđa dok je pokušavao da otpuzi u zaklon ispred ulaza u stambeni blok Rozvil. Dva svedoka su izjavila da MekElhini nije bio naoružan.

• Majkl G. Keli (17). Pogođen u stomak dok je stajao u blizini barikade ispred bloka Rozvil. Vidžeri je prihvatio dokaze koji potvrđuju da Keli nije bio naoružan.

• Džon Pajus Jang (17). Pogođen u glavu dok je stajao u blizini barikade. Dva svedoka izjavila su da Jang nije bio naoružan.

• Vilijem Noel Neš (19). Pogođen u grudi u blizini barikade. Svedoci su izjavili da Neš nije bio naoružan i da je u trenutku kada je pogođen pokušavao da pomogne drugome. Vidžeri je u svojoj istrazi pretpostavio da je Neš najverovatnije pogođen od strane civila koji su pucali u pravcu vojske.

• Majkl M. MekDejd (20). Pogođen u lice na barikadi, dok se udaljavao od padobranaca. Putanja metka sugeriše da je ubijen od strane vojnika koji su bili pozicionirani na zidovima Derija.

• Džejms Džozef Vrej (22). Ranjen, a zatim ustreljen iz blizine dok je ležao na zemlji. Svedoci koji nisu pozvani da svedoče pred Vidžeri tribunalom izjavili su da je Vrej, neposredno pre nego što je ubijen glasno izvikivao da ne može da pokreće noge.

• Džerald Donahju (17). Pogođen u stomak dok je trčao u zaklon između Glenfada i Ebi parka. Donahju je, nakon što je pogođen, prenet u obližnju kuću gde ga je pregledao doktor. Tom prilikom, njegovi džepovi su izvrnuti kako bi ga identifikovali. Kasnije je na policijskog fotografiji Donahjuovog leša ustanovljeno da je imao lak-bombu u svom džepu. Niko od ljudi koji su pretražili njegove džepove u kući, kao ni britanski vojni bolničar (Vojnik 138) koji je ubrzo zatim konstatovao njegovu smrt, nisu videli bombu u njegovim džepovima. Donahju je bio pripadnik Fianna Éireann, republikanskog omladinskog pokreta blisko povezanog sa IRA. Pedi Vord, koji je svedočio u postupku tokom Savil istrage izjavio je da je dao dve bombe Donahjuu nekoliko sati pre nego što je poginuo.

• Džerald (Džejms) MekKini (34). Pogođen odmah nakon Džeralda Donahjua. Svedoci su izjavili da je MekKini trčao odmah iza Donahjua, i da je, nakon što je video kako Donahju pada, stao i podigao ruke uzvikujući „Molim vas ne pucajte!“. Pao je pogođen u grudi.

• Vilijem A. MekKini (27). Pogođen u leđa dok je pokušavao da pomogne Džeraldu MekKiniju (nisu u srodstvu). Napustio je zaklon kako bi pomogao starijem čoveku.

• Džon Džonston (59). Pogođen u ulici Vilijem, 15 minuta pre nego što je pucnjava počela. Džonston je umro od posledica ranjavanja četiri i po meseca kasnije i bio je jedina žrtva koja nije umrla odmah ili neposredno nakon ranjavanja.


Analiza događaja

Trinest ljudi je ubijeno, dok je još jedan učesnik marša preminuo kasnije od posledica ranjavanja. Zvanični stav britanske vojske, podržan od strane britanskog Sekretara unutrašnjih poslova, tokom sednice Donjeg doma Britanskog parlamenta bio je da su padobranci otvorili vatru reagujući na pretnju koju su predstavljali naoružani pripadnici IRA. Međutim, svi svedoci (osim vojnika), uključujući učesnike marša, lokalne stanovnike, kao i britanske i irske novinare koji su pratili marš, tvrde da su britanski vojnici otvorili vatru na nenaoružanu masu kao i da su svesno nišanili u ljude koji su bežali ili koji su pokušavali da pomognu ranjenima, dok na britanske vojnike nije otvarana vatra. Ni jedan britanski vojnik nije ranjen vatrenim oružjem niti povređen na drugi način. Kod poginulih, ranjenih i uhapšenih demostranata nije pronađeno vatreno oružije ni ekser bombe. Kao reakcija na ovaj incident, revoltirani građani spalili su britansku ambasadu u Dablinu. Anglo-Irski odnosi, nakon ovog incidenta nikada nisu bili na nižem nivou zbog čega je irski ministar inostranih poslova, Patrik Hilari otišao u SAD kako bi zatražio angažovanje Ujedinjenih nacija u rešavanju problema u Irskoj.
Iako su na protestnoj šetnji bili prisutni brojni pripadnici IRA, tvrdi se da oni nisu bili naoružani zato što se pretpostavljalo da će britanski padobranci pokušati da ih izazovu na oružani sukob.[13] Poslanik u parlamentu Ajvan Kuper je pred marš dobio obećanje da naoružani pripadnici IRA neće učestovati u maršu. Mnogi padobranci koji su svedočili tokom istrage izjavili su da su im njihovi oficiri rekli da očekuju vatreni obračun i da su ih ohrabrivali da dobro gađaju. Sveštenik Edvard Dili izjavio je da je video čoveka među demonstrantima kako otvara nasumičnu vatru iz revolvera u pravcu padobranaca. Kasnije identifikovan kao član zvanične IRA, ovaj demonstrant je fotografisan u trenutku kada je potegao oružje, ali nije opažen od strane vojnika niti je na njega pucano. Tokom Savil istrage dato je više različitih izjava u vezi sa naoružanim demonstrantom.
Zvanični mrtvozornik grada Derija, penzionisani major britanske vojske Hubert O'Nil je po završetku istrage, 2. avgusta 1973. god. dao sledeću izjavu:
“ Iznenadilo me je to što je vojska bezglavo trčala i otvarala vatru bez razmišljanja o tome šta čini. Ubijali su nevine ljude. Ti ljudi su možda i bili učesnici u maršu koji je bio zabranjen ali to ne opravdava postupak vojske koja je na njih otvorila vatru bojevom municijom ne birajući mete. Bez oklevanja bih izjavio da se radi o najobičnijem ubistvu. “
Dva dana nakon krvave nedelje, britanski parlament je usvoio rezoluciju o formiranju tribunala koji bi ispitao događaje. U skladu sa ovom odlukom parlamenta premijer Velike Britanije Edvard Hit imenovao je lorda Džona Vidžerija za predsedavajućeg tribunala. Mnogi svedoci nameravali su da bojkotuju tribunal zbog nedostatka poverenja u Vidžerijevu nepristrasnost, ali su na kraju ubeđeni da učestvuju u istrazi. Vidžeri je brzo sačinio izveštaj — izveštaj je bio gotov za samo deset nedelja 10. aprila, a objavljen je 19. aprila— koji je potvrdio armijsku verziju događaja. Među dokazima koji su prezentovani pred tribunalom bili su i rezultati parafinskog testa koji se koristi da bi se utvrdilo prisustvo barutnih gasova nakon upotrebe vatrenog oružija kao i bombe sa ekserima koje su pronađene kod poginulih demonstranata. Test koji je trebalo da ukaže na prisustvo tragova eksploziva na odeći jedanest poginulih učesnika marša bio je negativan, dok se ovaj test nije mogao sprovesti na telima preostalih poginulih jer su ona već bila oprana. Veliki broj svedoka događaja kao i značajan deo irske javnosti smatrao je da je izveštaj tribunala pokušaj da se incident zataška. Danas je široko rasprostranjeno mišljenje da su ekser bombe fotografisane na mrtvom telu Džerarda Donahjua podmetnute posle njegove smrti, dok su tragovi baruta pronađen na telu nekih poginulih posledica sekundarnog transfera do kog je došlo dok su vojnici koji su učestvovali u incidentu pomerali tela poginulih, a prisustvo olova na rukama Džejmsa Neša je jednostavno objašnjeno činjenicom da se u svom poslu koristio smesom za lemljenje na bazi olova. Zapravo, 1992. god. Džon Mejdžor je pišući Džonu Hjumu izjavio:

“ Vlada je 1974. godine jasno stavila do znanja da su lica koja su ubijena tokom „Krvave nedelje“ oslobođena od svake sumnje da su, u trenutku kada su ubijena, bila naoružana vatrenim oružjem ili eksplozivom. Nadam se da će porodice ubijenih prihvatiti ovu potvrdu. ”

U januaru 1997. godine, britanska televizijska stanica Kanal 4 je u svom izveštaju iznela podatak da su i pripadnici Kraljevskog Anglijskog puka takođe otvorili vatru na učesnike marša i da su odgovorni za 3 od 14 smrti.

Savil istraga

Iako je britanski premijer Džon Mejdžor odbio zahtev Džona Hjuma za javnom istragom ubistava tokom Krvave nedelje, njegov naslednik Toni Bler je odlučio da dozvoli istragu. U januaru 1998. god. formirana je druga istražna komisija za čijeg predsedavajućeg je postavljem lord Savil. Ostale sudije bili su Džon Tuni (kraljičin savetnik i sudija vrhovnog suda Australije), čovek izvanredne reputacije koju je stekao baveći se pitanjem prava Aboridžina (on je zamenio novozelanđanina ser Edvarda Somersa, takođe kraljičinog savetnika koji se zbog ličnih razloga povukao iz istrage 2000. godine) i Vilijem Hojt, kraljičin savetnik, bivši vrhovni tužilac Nju Brunzvika i člank Kanadskog pravosudnog komiteta. Saslušanja su završena u novembru 2004. god., a izveštaj je u fazi izrade. Savil istraga je za razliku od Vidžeri tribunala bila mnogo temeljnija. Saslušan je veliki broj svedoka, uključujući i lokalno stanovništvo, vojnike, novinare i političare. Do sada izvedeni dokazi su u određenoj meri narušili kredibilitet zaključaka istrage Vidžeri tribunala. Iznete su tvrdnje da su neka tela bila položena u blizini oružija i eksploziva kao i da neke druge supstance (kao što su materijali od kojih su napravljene karte za igranje) prilikom testiranja daju isti rezultat kao i tragovi eksloziva. Neki od naučnika koji su učestvovali u izradi izveštaja Vidžeri tribunala odbacili su svoje nalaze koji su im bili nametnuti od strane Britanskog ministarstva odbrane. Lord Savil je odbio da komentariše nalaze Vidžeri tribunala istaknuvši da je Savil istraga istraga koju sprovode pravosudni organi, za razliku od Vidžeri tribunala.


Reakcija umetnika na Krvavu nedelju

Incident je ovekovečen u pesmi grupe U2 objavljenoj 1983. god. pod nazivom „Sunday Bloody Sunday“. Grupa Stif Litl Fingers takođe je snimila pesmu koja opisuje ove događaje, a koja se zove „Bloody Sunday“.

Album Džona Lenona, pod nazivom „Some Time in New York City“ sadrži pesmu pod imenom „Sunday Bloody Sunday“, koja je inspirisana ovim događajem, kao i pesmu „The Luck of the Irish“ koja se odnosi na sukob imzeđu Iraca. (Džon Lenon je irskog porekla).

Pol Makartni (koji je takođe irskog porekla) izdao je ubrzo nakon incidenta singla pod imenom „Give Ireland Back to the Irish“, u kojem je izneo svoj pogled na čitav problem. Bila je to jedna od retkim Makartnijevih pesama koja je zabranjena na BBC.

Metal bend Kruahan takođe je snimio pesmu u kojoj je opisao Krvavu nedelju.

U pesmi Kristi Mur pod nazivom „Minds Locked Shut“ sa albuma „Graffiti Tongue“ detaljno je opisan tok događaja tog dana i navedena su imena poginulih civila.

Tragični događaj u Deriju 1972. godine dramatzovan je dva puta u 2002. godini. Prvo u filmu „Krvava nedelja“ u kojem glavnu ulogu igra Džejms Nezbit, a zatim i u TV filmu „Nedelja“ koji je režirao Džimi MekGavern. Njihov prikaz događaja je mnogo bliži verziji koju su zastupali preživeli učesnici marša i mediji i značajno se razlikuje od zvanične verzije događaja koju forsira Britanska armija.

Drama „Sloboda grada“ iz 1973. god. autora Brajana Frajla opisuje incident iz ugla tri civila
Dokazi koje je tokom istrage pružio Martin MekGinis, zamenik vođe Šin Fejna, izjavio je da je bio zamenik komandanta Deri ogranka privremene IRA i da je prisustvovao maršu. MekGinis nije odgovorio na pitanja gde je bio smešten zato što je smatrao da bi njegova izjava ugrozila bezbednost lica koja su mu pomagala.
Tokom Savil istrage izneta je tvrdnja da je tokom Krvave nedelje MekGinis bio odgovoran za obezbeđivanje detonatora za ekser bombe. Pedi Vord je tvrdio da je u januaru 1972. god. on bio vođa Fianna Éireann, omladinskog krila IRA. Prema njegovoj izjavi, MekGinis, koji je u to vreme bio zamenik komandanta IRA u gradu i anonimno lice pod nadimkom Provo dali su mu delove za bombe u jutro 30. januara, za kada je marš bio zakazan. On je takođe izjavio da je njegova organizacija planirala da izvede bombaški napad na prostorije gradskog centra u Deriju i to na dan kada su britanci ubili civile. Zauzvrat, MekGinis je odbacio ove tvrdnje kao izmišljotine, dok je Geri O'Hara, Šin Fejn savetnik za grad Deri izjavio da je on, a ne Vord bio vođa Fiane u to vreme.
Mnogi posmatrači tvrde da je Britansko ministarstvo odbrane učinilo sve kako bi ometalo istragu. Preko 1.000 armijskih fotografija i snimak iz vazduha načinjen iz vojnog helikoptera nisu stavljeni na uvid istražnom komitetu. Takođe, oružje koje je korišćeno tokom ovog incidenta, a koje je moglo da posluži kao dokaz u istrazi, izgubljeno je. Ministarstvo odbrane tvrdilo je da je sve oružje uništeno, ali su se neke od jurišnih pušaka korišćenih u incidentu pojavile u Sijera Leoneu, Bejrutu i Litl Roku u Arkanzasu.
Do trenutka kada su se istražitelji povukli kako bi sačinili izveštaj, tokom 7 godina ispitano je preko 900 svedoka, a ukupna cena istrage iznosila je 155 miliona funti čineći je najvećom istragom u istoriji britanskog pravosuđa. Cena istrage izazvala je kritike javnosti. U junu 2003. godine cena istrage dostigla je 113.2 miliona funti. Godinu dana kasnije, u junu 2004. godine cena je dostigla cifru od 130 miliona. Očekuje se da će ukupna cena istrage iznositi oko 150 miliona funti. Britanska vlada je do sada pokrila sve troškove istrage.