Filmske novosti...

Uvod u svijet filma

U Rijeci se održava drugi Međunarodni studentski filmski festival – STIFF.



Studentski kulturni centar Sveučilišta u Rijeci u suradnji s Filmaktivom od 1. do 3. listopada organizira drugi po redu Međunarodni studentski filmski festival – STIFF čiji su program i ove godine birale redateljice Maša Drndić i Sanja Marjanović kao glavne selektorice, uz pojačanje renomirane srpske redateljice dokumentarnih filmova Ivane Todorović. Festival se odvija se u Art-kinu Croatia, Gradskom kazalištu lutaka Rijeka i OKC-u Palach.

STIFF riječkoj publici donosi kratkometražne produkcije studenata filma i animacije iz gotovo svakog kutka naše planete. U natjecateljskom programu mogu se pronaći radovi budućih zvijezda kinematografije iz Norveške, Poljske, Brazila, Turske, Rumunjske, Mađarske, Irana, Singapura, Japana, Indije, Portugala, Belgije, Srbije, Bosne i Hercegovine, Nizozemske, Sjedinjenih Američkih Država i Hrvatske. U glavnom natjecateljskom programu festivala bit će prikazan 41 film od kojih su neki višestruko nagrađivani na prestižnim filmskim festivalima u svijetu, a drugi će pak u Art-kinu Croatia doživjeti svoju premijeru.

STIFF će publici ponuditi i poseban program animiranih filmova izvan konkurencije ANIMAFOKUS, ugostiti Odsjek za animirani film i nove medije Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu, održat će se radionica pisanja filmske kritike te tribina o ulasku u filmski svijet pod nazivom Mladi u filmskoj industriji: što i kako?. Posebna novost ovogodišnjeg STIFF-a je dječji program pod imenom Wonders / Čuda koji je pažljivo izabran za mlađu publiku i za one koji još uvijek vole bajke.

Program festivala možete pronaći ovdje - http://www.stiff.uniri.hr/stiff-2015/program/

Ejmi otvara 11. Slobodnu zonu



Dokumentarnim filmom Asifa Kapadije o pokojnoj britanskoj pevačici Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse), čiji je poslednji nastup bio 2011. u Beogradu, 5. novembra u Sava centru biće otvoren 11. filmski festival Slobodna zona, koji će biti održan i u Novom Sadu i Nišu.

Poput junaka njegovog prethodnog filma “Sena”, i “Ejmi” na neki način umire pred kamerama – njen poslednji nastup ili makar njegov najtragičniji deo snimljen je mobilnim telefonom 18. juna 2011. godine na Kalemegdanu u Beogradu.

Umesto trijumfalnog povratka na scenu, Ejmi Vajnahus umrla je mesec dana kasnije od trovanja alkoholom u svom domu u Londonu. Tokom samo osam godina duge karijere njena krhka pojava, retro frizura, pogled oivičen ajlajnerom, ekscesi u javnosti, narkotici i alkohol sa jedne strane, i njen nezaboravni glas i izuzetan talenat sa druge strane, bili su pravi magnet za medije. Njena prerana smrt u 27. godini medijski je ispraćena kao jos jedna klasična priča o životu i smrti rok zvezde.

Reditelja Kapadiju, međutim, zanima ona druga Ejmi – osoba koja se krije iza naslova u tabloidima i van svetlosti reflektora, koja je napisala sve one pesme, iz koje izvire neverovatni glas. Uz pomoć više od stotinu (audio) intervjua i bezbroj privatnih video snimaka koje su mu ustupile osobe bliske pevačici, ali i snimaka paparaca, Kapadija je tokom više od tri godine rada na filmu sklopio portret mlade, talentovane žene koja, rastrzana između ličnih problema i zahteva muzičke industrije, gubi bitku sa agresivnim medijima i na kraju i sa samom sobom.



Njena muzika je ključ za razumevanje njene duše i reditelj traži odgovore u tekstovima njenih pesama. “Tamo sve piše“, kaže Kapadija u jednom intervjuu.

“Rehab”, jedan od najvećih hitova Vajnhausove, opisuje možda i ključni momenat u njenom životu – na nagovor njenog prvog menadžera i prijatelja Nika Šimanskog, Ejmi je bila na korak od odlaska na odvikavanje. Paradoksalno, njen otac je smatrao da to nije potrebno i ona je ostala sama sa svojim demonima.

Kada ju je pet godina kasnije menadžment praktično naterao da izađe na scenu u Beogradu, to je bio poslednji čin drame kojoj smo svi bili svedoci.

“’Ejmi’ će vas naljutiti, biće vam neprijatno, skretaćete pogled, možda i plakati – zato što je to film o nama i vremenu u kome živimo. Vremenu u kome je sve ogoljeno i javno, jeftino i na prodaju, u kome je (u) medijima sve dozvoljeno osim istine i pravih emocija”, saopštila je Slobodna zona.

Festival Slobodna zona biće održan od 5. do 10. novembra u sedam bioskopskih sala Beogradu, Novom Sadu i Nišu.

Karte za film “Ejmi” biće u prodaji već od 5. oktobra na biletarnicama Sava centra i Eventima, po ceni od 500 dinara.

(SEEcult.org)

Dani bugarskog filma



Dom omladine Beograda organizuje od 2. do 4. oktobra Dane bugarskog filma, kojima predstavlja sedam igranih i dokumentarnih ostvarenja, nagrađivanih proteklih nekoliko godina na velikim svetskim festivalima.

Reč je o izboru nekih od najboljih filmova bugarske kinematografije koja obeležava 100 godina, a iako je po mnogo čemu slična sa filmskom produkcijom u Srbiji, nije dovoljno poznata.

Revija počinje filmom “Sud” Stefana Komandareva – bugarskim kandidatom za Oskara, u kojem je zapaženu ulogu ostvario srpski glumac Predrag Miki Manojlović.

Glavni junak u tom filmu Mitja živi sa sinom u siromašnom predelu bugarsko-tursko-grčke granice, a izgubio je sve što mu je nekad nešto značilo – suprugu, posao i poverenje sina. Da bi spasio bar odnos sa sopstvenim detetom, mora da plati za greh koji je počinio pre 25 godina.

Manifestaciju će svečano otvoriti ambasador Bugarske u Srbiji Angel Simeonov Dimitrov, a prve večeri biće prikazan i film “Iza kadra” (2010) Svetoslava Ovčarova, zasnovan na istinitoj priči. Filmskom snimatelju Antonu, jednom od najboljih u poslu, porodica se raspada zbog bolesti deteta. Žena odvodi dete u Nemačku na lečenje, a Anton ostaje da snima film za partijskog reditelja i postaje predmet stalnog interesovanja Državne bezbednosti. Privatno i profesionalno, nalazi se pred iskušenjem njegovog života.

Posetioci će 3. oktobra videti filmove “Balkanska melodija” (2012) Štefana Šviterta – svojevrsno muzičko putovanje kroz komunizam, zatim “Još nešto o ljubavi” (2011) Magdalene Ralčeve, zasnovan na istinitoj priči iz 1945. godine, te “Patike” (2011) Valerija Jordanova i Ivana Vladimirova o grupi mladih koji odlučuju da napuste svoj agresivni grad, probleme u porodici, ljubavi, na poslu…

U završnici Dana bugarskog filma biće prikazana drama “Istočne predstave” (2009) Kamena Kaleva o dva brata koji se nalaze na suprotnim stranama rasnog sukoba u Sofiji, te “Staklena reka” (2010) Stanimira Trifonova o mladoj Francuskinji koja traga za svojim korenima u Bugarskoj.

U okviru pratećeg programa, u holu ispred bioskopske sale DOB-a posetioci će moći da pogledaju izložbu bugarskih filmskih plakata iz poslednjih 100 godina “Autori i plakati”. Svaki plakat predstavlja ne samo po jedan film, već čitavu istoriju te zemlje, ideologije, kinematografije i životnog stila…

Ulaz na svečano otvaranje i prvu projekciju je besplatan, a ulaznice za projekcije ostalih filmova koštaju 100 dinara.

DOB drugi put organizuje Dane bugarskog filma, u saradnji sa Ambasadom Bugarske u Beogradu.

Sajt DOB-a je domomladine.org, a program Dana bugarskog filma nalazi se i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

4. Paralel



Festival “Paralel” biće održan od 6. do 11. oktobra u Mikseru i Kulturnom centru Grad u Savamali i delom u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, a obuhvata izložbe, koncerte, filmske projekcije i radionice stripa.

Četvrto izdanje festivala “Paralel” biće otvoreno 6. oktobra u Mikser hausu izložbom “70 vam je godina tek...”, koja je posvećena 70-godišnjici osnivanja Crvene zvezde i Partizana, a čiji je autor Zoran Panjković, programski direktor TV Arenasport.

Novinske naslovnice iz prošlog veka urađene su za tu izložbu kao veliki plakati, a na njima su fudbaleri kao zvezde, ali i glumci i glumice, reditelji, pisci… kao navijači. Na galeriji Miksera biće predstavljena memorabilija iz privatnih kolekcija i kompletne novinske strorije o fudbalerima kao superstarovima tog vremena, saopštili su organizatori.

U muzičkom delu programa "Paralela", koji je zamišljen kao “festival subkulture”, 9. oktobra u Mikseru nastupa super-bend Tajanstveni voz, okupljen povodom 30 godina emitovanja istoimene radio emisije Žikice Simića. Bend predvodi Vladimir Kolarić (Veliki Prezir), a na koncertu će učestvovati više od 30 muzičara i umetnika (Srđan Gojković Gile, Dukat Stray Dog, Milan Glavaški, Bojan Slačala-Artan Lili, Milutin Petrović, Kralj Čačka...), koji će izvoditi najbolje pesme američkog roka (Bob Dylan, Hüsker Dü, Violent Femmes, Dinosaur Jr…).

Karte za koncert Tajanstvenog voza koštaju 1.200 dinara.



Za 10. oktobar u KC Gradu najavljen je nastup četvoročlanog špansko-baskijskog indi rok bend Tulsa, koji predvodi pevačica i kompozitorka Miren Iza. Ovaj koncert je organizovan u saradnji sa Institutom Servantes, a karte u pretprodaji koštaju 400 dinara.

U tribinskog dela programa, u nastavku saradnje sa Institutom za psihologiju Filozofskog fakulteta, 8. oktobra u Mikseru biće reči o temi klikabilnosti i pitanjima pažnje savremenog čoveka u eri onlajn medija.

U okviru filmskog programa, 7. oktobra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke premijerom muzičkog dokumentarca o Džou Strameru (The Clash) “I Need A Dodge - Joe Strummer on the run”, koji se bavi životom tog kultnog muzičara nakon raspada grupe Kleš i njegovim “begom” u Andaluziju.

U okviru saradnje sa portalom Vice, biće prikazana tri muzička dokumentarca iz produkcije te kuće - “Under The Influence” (ska, hard core, krautrock) 11. oktobra u KC Gradu, a ulaz je besplatan.

Nešto ranije, takođe u Gradu, biće organizovana i besplatna nagradna strip radionica koju vodi strip crtač i ilustrator Bora Grbić. Tom radionicom istovremeno će biti zatvorena i višemesečna nagradna Fb strip radionica “Strip i ploče”, koja svake godine predstavlja uvod u “Paralel”. Najbolji radovi biće objavljeni na portalu Vice.

Za završnicu festivala “Paralel”, 11. oktobra u KC Gradu, najavljen je dvojni DJ set po principu “velike face & mlade nade”, a nastupiće Miki Ristić (Darkwood Dub) i ekipa Kišobrana.

Ulaz na završnu žurku je besplatan.

Festivalski sajt je paralel.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU

*Foto: Goran Sivački (Mondo)

(SEEcult.org)

Sećanja i nade

http://www.seecult.org/vest/secanja-i-nade

12. Balkanima



Evropski festival animiranog filma Balkanima u Beogradu predstavlja od 6. do 10. oktobra više od sto najnovijih animiranih filmova iz tridesetak zemalja, uz izložbe stripa i ilustracija, retrospektive slovenačke i grčke animacije i gostovanje 30 autora iz inostranstva.

12. Balkanima počinje u Galeriji Doma kulture Studentski grad izložbama “Dobro došli u Geto 4” Bobana Savića i “Prvih 50 godina” Dušana Kastelica u Velikoj galeriji DKSG-a, a nakon svečanog otvaranja, sledi projekcija prvog dela takmičarskog programa.

Balkanima nudi atraktivne, vizuelno bogate i tehnički intrigantne animirane filmove, prikazivane na najvećim svetskim festivalima animacije u Otavi, Anesiju, Zagrebu i Hirošimi, istakli su organizatori iz DKSG-a.

Na konkurs 12. Balkanime pristiglo je 520 filmova, od kojih su selektori Miloš Tomić, Marija Lazarevski i Mihajlo Dragaš odabrali više od sto za autorsku i studentsku takmičarsku selekciju i Panoramu balkanskog i evropskog filma.

Legende svetske animacije, estonski reditelj Prit Parn i poljski autor Jerži Kuća prikazaće svoja najnovija ostvarenja, kao i njihove mlađe kolege, popularni autori Sintis Lundgren, Nils Hajdinger i Dahi Dženg.



Među atrakcijama 12. Balkanime je estonsko-hrvatsko-danski film “Život sa Hermanom Rotom” Sintisa Lundgrena koji je izazvao veliku pažnju na festivalima u svetu, a kroz duhovitu priču o aljkavom pacovu u čiji život ulazi jedna uredna mačka, uspeo je da osvoji srca publike i niz nagrada. Najavljen je i najnoviji animirani film “Bečka krv” hrvatskih autora Zlatka Boureka i Pava Štoltera, rađen tradicionalnom tehnikom animacije na celu.

Poznati svetski autori, animatori, ilustratori, strip autori, novinari, kompozitori, producenti, kao što su Nensi Denej-Felps iz Belgije, Dušan Kastelic iz Slovenije i Boban Savić-Geto iz Srbije, članovi su međunarodnog žirija, dok će u okviru studentskog žirija zasedati Koke Riobo Kortes iz Španije, Marica Kicušić i Miroslav Jelić iz Srbije.



Posetioce 12. Balkanime očekuje i bogat prateći program.

Zemlja-gost je Slovenija, pa specijalni program, realizovan u saradnji sa Društvom slovenačkog animiranog filma D'SAF, obuhvata projekcije slovenačkih animiranih filmova, te predstavljanje filmova i izložbu Dušana Kastelica, animatora, ilustratora, grafičkog dizajnera, programera video igrica.

Jubilej 70 godina grčke animacije biće obeležen gostovanjem predsednika Upravnog odbora grčkog ogranka Međunarodnog udruženja animatora (ASIFA) Vasiliosa Karaniconisa, koji će predstaviti grčku animaciju u periodu od 2011. do 2014.



Najavljen je i master-čas Nika i Nensi Felps koji će predstavljati svojevrsno putovanje kroz istoriju animiranog filma, sa fokusom na odnos animacije i muzike i diskusiju o stilskim vizijama reditelja i kompozitora.

U okviru dečjeg programa, za 10. oktobar najavljena je projekcija osam animiranih filmova iz Rusije, Francuske, Nemačke i Švajcarske.

Festialski program obuhvata i besplatnu radionicu stop-trik animacije Miloša Tomića koji će predstaviti osnove te tehnike i uz mnoštvo primera i priča iz mnogih drugih oblasti osposobiće i možda inspirisati učesnike da se i sami počnu baviti animacijom ili nekom drugom, svojom neostvarenom pasijom. Broj učesnika je ograničen, a mogu se prijaviti zainteresovani uzrasta od 14 do 66 godina.

Prošle godine, na 11. Balkanimi, Gran pri je osvojio Tomek Ducki iz Poljske za “Bazen”, a nagrada za najbolji film Jugoistočne Evrope dodeljena je Ivani Bošnjak i Tomasu Džonsonu (Thomas Johnson) iz Hrvatske za film “Simulakra”.

Festivalski sajt je balkanima.org, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

24. MFEF



Međunarodni festival etnološkog filma (MFEF) u Etnografskom muzeju u Beogradu predstavlja od 6. do 11. oktobra više od 60 filmova, a tom selekcijom želi da se vrati izvornim idejama i principima, odnosno doslednijem sprovođenju žanrovskog opredelјenja ka što čistijem etnološkom i antropološkom filmu.

Selekciona komisija 24. MFEF-a, koju su činili vanredna profesorka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i naučna saradnica u Etnografskom institutu SANU dr Ljilјana Gavrilović i istoričar umetnosti Miroslav Bata Petrović, pogledala je 92 filma iz 36 zemalјa, od kojih je bilo 12 filmova domaće produkcije, 14 studentskih i 66 filmova inostrane produkcije.

Prema navodima organizatora, poslednjih nekoliko godina u potpunosti je relativizovana kategorija etnografskog/antropološkog filma - ako se prihvati tvrdnja da je, maltene, svaki film koji govori o lјudima i prikazuje lјude “antropološki film”, onda bi to značilo da su i svi drugi festivali koji prikazuju lјude i lјudske probleme – antropološki.

Konstatujući da etnologija/antropologija, kao disciplina, ipak ima svoju jasnu i preciznu naučnu definiciju, sfere i metode istraživanja, Selekciona komisija zauzela je stoga stav da bi i filmovi prikazani na MFEF-u trebalo da ih odražavaju.



Uz filmove u konkurenciji za nagrade i Informativni program, 24. MFEF nudi i Studentski program i selekciju ID3min, uz tradicionalne specijalne programe.

U konkurenciji za nagrade su 22 filma iz isto toliko država, uključujući dva iz Srbije.

Posmatrano iz etnološko-antropološke perspektive, 24. MFEF je definisan na osnovu ostvarenja koja pripadaju bliskom okruženju, a to je šest filmova iz Srbije i zemalja balkanske, jadranske i panonske zone. Deset je ostvarenja koja kulturno reprezentuju Evropu, a tu su i filmovi iz ostatka sveta. Organizatori su posebno istakli učešće koprodukcija u konkurenciji, pogotovo iz država koje su kulturno i prostorno udaljene – čak kontinentima, kao i različitih čitanja kulture u okviru članica Evropske unije ili “pogleda spolja” usmerenih prema kandidatima za ulazak.

Informativni program sastoji se od 20 filmova, a ta selekcija je, kako je navedeno, tematski, strukturno i sadržajno svojevrsno ogledalo takmičarskog programa, kako prema broju odabranih filmova, tako i prema kulturnim zonama iz kojih dolaze i sinematički obrađenoj antropološkoj problematici.




Program “Festival plus” čini: Studentski program sa deset filmova, te 11 filmova selektovanih u najmlađi od festivalskih programa, ID3min. Reč je o filmovima koji produkciono pripadaju kategoriji neprofesionalnih (nekada nazivanih amaterski), pri čemu su svi studentski stigli iz inostranstva.

Specijalni programi su i ove godine opredeljeni na osnovu jednog od dugoročnih ciljeva, a to je povratak domaćeg filma na MFEF. Kao potsticaj takvoj misiji u programu, biće prikazana tri prva dobitnika glavne nagrade na Festivalu video i etnološkog filma, današnjem MFEF-u, i tri filma u programu Muzealac u svetu etnološkog filma – Zapadna Srbija.



Budući da programi Festivala plus predstavljaju svojevrstan prozor u prostore za dalјe priklјučivanje novih produkcionih domena, oni će biti u potpunosti prikazani do svečane ceremonije otvaranja 24. MFEF-a, zakazane za 7. oktobar u Etnografskom muzeju.

Festival će otvoriti član žirija dr Andrej Simić, profesor antropologije i saradnik Centra za vizuelnu antropologiju na Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu.

Otvaranju će prisustvovati i neki od autora iz inostranstva, čiji će filmovi biti prikazani u okviru 24. MFEF-a.



Sve projekcije podelјene su u dvosatne blokove u sukcesivnim terminima, počev od ranih popodnevnih, a ulaz je besplatan.

Festivalski sajt je etnofilm.org, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org za kulturu jugoistočne Evrope.

(SEEcult.org)

Filmsko sećanje na Dedića



Jugoslovenska kinoteka pripredila je omaž nedavno preminulom kantautoru Arsenu Dediću (1938-2015), koji je bio i istaknut autor filmske muzike, a na to podseća izborom filmova iz perioda od 60-ih do 90-ih godina 20. veka.

Program sećanja na Dedića počeo je filmovima u kojima je i sam igrao – “Kad golubovi dolete” (1968) Vlastimira Radovanovića i “Pusti snovi” (1968) Sofije Soje Jovanović, te ostvarenjem “Žuta” (1973) Vladimira Tadeja, za koji je radio muziku. Ciklus Dedićevih filmova obuhvata i jugoslovenske filmove “Mahovina na asfaltu” (1983) Jovana Rančića i “Antikazanova” (1985) Tadeja, a 8. i 9. oktobra biće prikazan “Belle epoque - poslednji valcer u Sarajevu” (1990) Nikole Stojanovića, za koji je takođe pisao muziku.

Poslednji film bivše Jugoslavije, “Belle epoque” je dobio nagradu za režiju i za muziku nakon premijere na Filmskom festivalu Srbije 2007. godine u Novom Sadu, iz kojeg je nastao Cinema City.

Reditelj Stojanović razgovaraće 8. oktobra sa publikom Jugoslovenske kinoteke nakon projekcije filma “Belle epoque” o poslednjim danima istoimene epohe u Evropi - vremenu burnih dešavanja na području Balkana i pripreme atentata u Sarajevu, između 1910. i 1914. godine.

Povodom sećanja na Dedića u Kinoteci, Borislav Stanojević podsetio je u mesečnom programu i na oporo melanholične gudače iz “Registrature” (1974), što smatra Dedićevom najbolјom muzikom ikada.

“Ako cepidlačimo, ovo možda nije baš bona fide ‘filmska muzika’, jer se radi o TV seriji, ali kako je ona bila rađena filmskom tehnologijom, možemo sebi dati slobodu da je takvom proglasimo. Osim toga, Dedićeva muzika za ‘U registraturi’ je svakako i uzorna matrica za metod kako se ima raditi muzika za TV seriju, što nam ukazuje da prirodno poreklo umetničkih praksi u pokretnim slikama treba tražiti upravo u - filmu. Dedić, kao uspešan kompozitor, i tome nas poučava”, naveo je Stanojević, ukazujući da nas Dedić istovremeno poučava iskrenosti i prostodušnosti.

“Koliko god da su složena osećanja o kojima on peva, on to čini, neka je i teška, ali svakako čista srca. I kad njegov song/šansona zaustavi normalan dramaturški sled filma (kao u ‘Višnja na Tašmajdanu’ 1968, ‘Protiv Kinga’ 1974, ‘Mahovina na asfaltu’ 1983. itd), treba shvatiti da nas Arsen to podseća kako je filmsko platno, u stvari, prozor u drugu stvarnost: baš kao u životu, kad šetamo i začujemo poznatu muziku za koju smo sentimentalno vezani, kako dopire kroz neki prozor, iz nama neke nepoznate kuće, i istog časa nam sve učini prirodnim i dobro poznatim”, naveo je Stanojević

Arsen Dedić preminuo je 17. avgusta u Zagrebu u 78. godini, a njegova smrt izazvala je duboku tugu širom regiona. Poruke saučešća i izraze divljenja njegovom bogatom stvaralaštvu uputile su i mnoge ličnosti kulturnog i javnog života, nazivajući ga legendom, velikanom, šansonjerom Balkana, balkanskim Bobom Dilanom, Leonardom Koenom…

Sajt Jugoslovenske kinoteke je kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Pobednici 6. MikroFAF-a

http://www.seecult.org/vest/pobednici-6-mikrofaf

Panahijev Taksi na 11. Slobodnoj zoni



Film “Taksi” iranskog reditelja Džafara Panahija, pobednik ovogodišnjeg Berlinala, biće prikazan u novembru na 11. Slobodnoj zoni koja će biti održana u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.

Panahi je sam u svom filmu taksista - kako mu se i obraćaju putnici sa kojima krstari u žutom taksiju ulicama Teherana. Njegov “uređaj protiv lopova”, pričvršćen na komandnu tablu automobila, zapravo je (skrivena) kamera koja, kao u ispovedaonici, beleži fragmente života taksiste i njegovih saputnika. Rediteljev pravi identitet ubrzo je otkrio jedan od saputnika.

Čitav niz apsurdnih i često humorističnih situacija, u koje vozač i putnici dovode jedni druge, pričaju priču o savremenom iranskom društvu, iz ljudske, humane perspektive. Ima tu referenci na ranije Panahijeve filmove, na njegove filmske kolege i uzore, a u taksiju su duhom i Kjarostami i Skorseze. Ne napuštajući unutrašnjost automobila, koji je u isto vreme i metafora izolacije u kojoj se već godinama nalazi, ali i prostor igre i slobode, Panahi sa svojim putnicima i putnicama preispituje granice uticaja filma kao medijuma.

Da li su kamere tu da bi nas (drugi) posmatrali ili da bismo mi posmatrali i naučili da razumemo svet? Šta nas određuje kao stvaraoce i ko postavlja granice lične i umetničke slobode?



Žiri 65. Berlinala, kojim je predsedavao Daren Aronofski, istakao je u obrazloženju odluke o dodeli Zlatnog medveda za “Taksi” da je taj Panahijev film “izjava ljubavi filmskoj umetnosti, svojoj zajednici, svojoj zemlji i svojoj publici”.

Hana Seidi, jedna od akterki nagrađenog filma, primila je nagradu u ime Panahija, kome je krajem 2010. zabranjeno da režira, piše scenarija i daje intervjue, kao i da napušta Iran u periodu od 20 godina, odnosno do 2030.

Slobodna zona je 2011. godine otvorena jednim od Panahijevih najznačajnijih filmova – “Ovo nije film”, koji je prokrijumčaren iz Irana na USB stiku sakrivenim u kolaču.

11. Slobodna zona biće otvorena 5. novembra u Sava centru dokumentarnim filmom Asifa Kapadije o pokojnoj britanskoj pevačici Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse), čiji je poslednji nastup bio u junu 2011. godine na Kalemegdanu u Beogradu.

Festival Slobodna zona biće održan do 10. novembra u sedam bioskopskih sala Beogradu, Novom Sadu i Nišu.

Karte za film “Ejmi” u prodaji su već od 5. oktobra na biletarnicama Sava centra i Eventima, po ceni od 500 dinara.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/125385221

Nagrade 12. Balkanime



Gran pri 12. Evropskog festivala animiranog filma Balkanima u Beogradu dodeljen je Alanu Holiju (Allan Holly) iz Irske za film “Koda”, a najboljim filmom Jugoistočne Evrope proglašen je “Stakleni čovek” (Transparency) Daniela Šuljića iz Hrvatske.

Holijev film “Koda” osvojio je Gran pri kao “prefinjen, poetski nadahnut autorski izraz koji večitu temu umiranja i žudnje za životom tretira na svež i originalan način”, naveo je u obrazloženju žiri 12. Balkanime, koja je završena 10. oktobra u Domu kulture Studentski grad nakon svirke benda Rubber Soul i predstavljanja rezultata radionice stop trik animacije Miloša Tomića.

Nagrada za najbolji film Jugoistočne Evrope dodeljena je hrvatskom filmu “Stakleni čovjek” za “bolno aktuelnu temu i šarmantan kontrast između moderne teme i arhaičkog crtačkog rukopisa...”

Gran pri se sastoji od diplome, trofeja “Lepenac” i novčanog iznosa od 120.000 dinara bruto, dok je nagrada za najbolji film u regionu vredna 80.000 dinara bruto.



Žiri glavnog takmičarskog programa, koji su činili Dušan Kastelic iz Slovenije i Boban Savić Geto iz Srbije, dodelio je i specijalne nagrade, a posebna priznanja dodelio je i žiri studentskog programa.

Specijalna nagrada za upečatljiv autorski izraz dodeljena je Zlatku Boureku i Pavau Štalteru iz Hrvatske za film “Bečka krv” (Wiener Blut) koji “uznemirujućim vizijama oživljenim raskošnim grafizmom” ilustruje “najmračnije stranice ljudske istorije”.



Za inovativan pristup animaciji nagrađeni su Alis Gimaraeš i Monika Santos za film “Amelija i Duarte”, u koprodukciji Portugala i Nemačke, uz obrazloženje da je u pitanju “očaravajuća priča s neobičnom temom iskazanom na neobičan i inovativan način...”

Specijalna nagrada za najsimpatičniji film dodeljena je Karolini Nugues-Buršat iz Belgije za “Dugi odmor” (De longues vacances), odnosno za “poetičnu i toplu ljudsku priču superiorno vođenu u svim izražajnim sredstvima filma”...

Za kreativnu izuzetnost nagrađen je Tomaš Sivinski za film “Plava soba” (Niebieski pokoj) u koprodukciji Francuske i Poljske, jer “zaviruje u najskrivenije hodnike ljudske egzistencije filmom koji krase originalna vizuelna rešenja i snažna slikarska faktura”



Nagrada za eksperimentalnu animaciju dodeljena je Mitji Mančeku iz Slovenije za film “Kompozicija”, jer je u pitanju “eksperiment koji je dokazao da se prastara tehnika grebanja direktno na film može primeniti na svež i duhoviti način”.

Za tehničku perfekciju nagrađen je Vojček Sobčik iz Poljske za film “Leto 2014” za “monumentalan film koji pleni kompleksnim, inovativnim vizuelnim rešenjima i zanatskom perfekcijom”, kako je istakao žiri.

Žiri studentskog programa, koji su činili Koke Riobo Kortes (Španija), Marica Kicušić (Srbija) i Miroslav Jelić (Srbija), dodelio je nagradu za najbolji studentski film britanskom ostvarenju “Edmond” (Nina Ganc).

Kako je istakao žiri, “izuzetan tehnički i estetski kvalitet filma prožet je atmosferom melanholije, patologijom glavnog lika, tragičnim sunovratom osnovne ljudske potrebe – za voljenošću i ljubavi”.

Nagrada se sastoji od diplome, trofeja “Lepenac” i novčanog iznosa od 60.000 dinara.



Nagrada za najbolju školu dodeljena je Bezalel akademiji umetnosti i dizajna iz Izraela zato što “neguje individualan pristup studenata prema animiranom filmu i podržava raznolikost tema i načina izražavanja”.

Nagrada se sastoji od diplome i trofeja “Lepenac”.

Nagrada SAE Instituta Beograd dodeljuje se srpskom filmu “Epitaf” Miloša Živkova za “spoj starih i novih tehnika animacije dočarava duhoviti antagonizam života i smrti.

Dodeljene su i tri specijalne nagrade – diplome, i to filmu “Ruben odlazi” (Frederik Sigel) iz Švajcarske za “jedinstveno iskorišćenu modernu tehniku svedenog stila, u ličnoj, dinamičnoj priči, satkanoj od vešto kadriranih i kolorisanih scena i odlično uigranog audio-vizuelnog narativa”, danskom filmu “Cunami” (Sofi Kampmark) za “suptilni ritam filma i meditativna atmosfera nas uvode u bolne delove ljudskih pitanja suočavanja sa prošlošću”, te nemačkom filmu “Život je težak” (Simon Šnelman) u kojem minimalizam slike, poput karikature, dodatno ističe “vrcavu duhovitu stranu naše svakodnevnice”.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/131376602

Retrospektiva srpske fantastike



Festival srpskog filma fantastike (FSFF), čije će deseto izdanje biti održano krajem novembra, podsetiće 20. oktobra u Studentskom kulturnom centru u Beogradu na najbolje filmove prikazane u proteklih devet godina.

Uoči desetog FSFF-a, koji će biti održan od 24. do 27. novembra, ljubitelji fantastike imaće priliku da pogledaju izbor filmova sa proteklih devet “krvavo organizovanih” izdanja tog festivala.

Retrospektiva filmova FSFF-a predstaviće filmove koji su proteklih devet godina nagrađeni Koskarom ili su bili zapaženi od organizatora i publike, a nastali su u periodu od kraja 80-ih do 2014.

Odabrani filmovi, prema navodima organizatora, predstavljaju dokaz da fantastika kao žanr ima svoje stvaraoce u Srbiji, kao i publiku bez koje ne bi imali festivalski život.

“Da li verujete da su vanzemljaci infiltrirani među zemljanima, ili mislite da vam je prvi komšija vampir? Niste upoznati sa problemima konflikta i ‘krvoprolića’ između prozora i vrata? Filmovi su tu da vam odgovore na pitanja, ili postave nova (za koja niste ni sanjali da biste sami sebi postavili). U svakom slučaju, oni su tu da vam otvore vrata portala drugačijeg od nama poznatog sveta, otkriju novu dimenziju ili lansiraju u beskrajni svemir”, naveli su organizatori FSFF-a.

Retrospektiva FSFF-a počinje filmom “Noćni čuvari” Marka Marinkovića koji je 2014. godine dobio nagradu Koskar za najbolje vizuelne efekte

U prvom bloku biće prikazan i film “Priča o stanovnicima zida” Andreja Boke, koji je 2013. proglašen najboljim na FSFF-u, te “Puls” Damira Romanova (2009) koji je 2011. dobio Koskara za najbolju priču.

Najavljeni su i “Una No.2” Stevana Aleksića (2014), “Poslednja kap” Miroslava Lakobrije (2011), te “Devojački bunar / Znam šta ste radili u pesku sutra uveče” Marka Backovića (2008).

Drugi filmski blok obuhvata nešto starija ostvarenja - “Slatki miris naftalina” Jelene Tvrdišić (2005), “Über soldat” Relje Trajkovića (2005), “Dosije: pacov” Mine Đukić (2005), “Gej kiler” Vanje Čanković (2005), “Star Wars Fan” Relje Trajkovića (2004), “The Dunwitch horror” i “The Dunwitch Horror – Endgame” Marka Milovića (2004), “Oni su” (2001) i “Pacijent 2: Povratak pacijenta” (1999) autorske grupe Mladi kadrovi, “Nekrofilm” Dejana Zečevića (1992) i “Oh, ne” Srđana Stojanovića (1987).

(SEEcult.org)

Hitovi 11. Slobodne zone

http://www.seecult.org/files/imagecache/300px/11-Slobodna-zona-Dugmeodsedefa.jpg

Retrospektiva Žilnika u Lisabonu



Retrospektiva filmskog režisera Želimira Žilnika iz Srbije priređena je na Međunarodnom filmskom festivalu u Lisabonu Doclisboa '15, a obuhvata više od 50 naslova tog renomiranog autora, jedne od vodećih ličnosti “crnog talasa” u jugoslovenskom filmu.

Žilnikova retrospektiva održava se od 22. oktobra do 1. novembra na 13. Doclisboa, a organizovana je u partnerstvu s Portugalskom kinotekom, uz podršku Filmskog centra Srbije.

Žilnikov opus karakteriše netradicionalan pristup filmskoj produkciji i kritička analiza tadašnjeg društva. Njegov rad pruža istorijski pregled poslednjih 50 godina na prostoru bivše Jugoslavije, tokom kojih se bavio ne samo političkim, društvenim i teritorijalnim promenama, već je dovodio u pitanje i principe i načelo identiteta Evrope.

Retrospektiva Žilnika na Doclisboa obuhvata kratke, dokumentarne i igrane filmove, nastale u proteklih pet decenija u produkciji Jugoslavije, Srbije, Mađarske, Nemačke, Gabona...

Među njima je i njegov prvi igrani film “Rani radovi” (1969), nagrađen Zlatnim medvedom na Berlinalu, kao i sa četiri nagrade u Puli, koji se bavi studentskim demonstracijama 1968. godine i velikim potresom te godine, posle okupacije Čehoslovačke. Publika ce videti i najnoviji Žilnikov dokumentarac “Destinacija_Serbistan” (2015) o izbeglicama i tražiocima azila na proputovanju kroz Srbiju u potrazi za boljim životom u EU.



Žilnikov opus predstavljen je i filmovima “Antrag” (1974), “Beograde, dobro jutro” (1985), “Bolest i ozdravljenje Bude Brakusa” (1980), “Bruklin – Gusinje” (1988), “Cosmo Girls” (2000), “Crni film” (1971), “Crno i belo” (1990), “Do jaja” (1996), “Dobrovoljci” (1979), “Dragoljub i Bogdan: struja” (1982), “Druga generacija” (1984), “Dunavska sapunska opera” (2006), “Evropa preko plota” (2005), “EXIT ujutru” (2002) i “Gde je dve godine bio Kenedi” (2005).



Biće prikazani i “Gratinirani mozak Pupilije Ferkeverk” (1970), “Ich weiss nicht was soll es bedeuten” (2005), “Inventur – Metzstrasse 11” (1975), “Jedna žena – jedan vek” (2011), “Kenedi se vraća kući” (2003), “Kenedi se ženi” (2007), “Komedija i tragedija Bore Joksimovića” (1977), “Kud plovi ovaj brod” (1998), “Lijepe žene prolaze kroz grad” (1986), “Lipanjska gibanja” (1969), “Marble Ass” (1995), “Naš čovek u Gabonu: Priča Momčila Radunovića” (2014), “Nezaposleni ljudi” (1968), “Öffentliche Hinrichtung” (1974), “Paradies. Eine imperialistische Tragikomödie” (1976).



Publika Doclisboa ima priliku da vidi i filmove “Pioniri maleni mi smo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava” (1968), “Pirika na filmu” (2013), “Placmajstori” (1977), “Posrnule ovčice” (1986), “Prvo tromesečje Pavla Hromiša” (1983), “Sedam mađarskih balada” (1978), “Silos Dunav, Vukovar” (1993), “Stanimir silazi u grad” (1984), “Stara mašina” (1989), “Stara škola kapitalizma” (2009), “Tako se kalio čelik” (1988), “Tito po drugi put među Srbima” (1994), “Tvrđava Evropa” (2000), “Ustanak u Jasku” (1973), “Vera i Eržika” (1981), “Vruće plate” (1987), “Za Ellu” (1997) i “Žurnal o omladini na selu, zimi” (1967).

U okviru Žilnikove retrospektive, biće prikazani i filmovi Karpa Aćimovića Godine “14441 kvadrat” (1972), “Piknik u nedeljo” (1968), “Zdravi ljudi za razonodu” (1971), kao i film “I Miss Sonia Henie” (1972), koji potpisuju Karpo Godina, Tinto Brass, Puriša Đorđević, Miloš Forman, Buck Henry, Dušan Makavejev, Paul Morrissey i Frederick Wiseman.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/121343264

U slavu Đoke Bogdanovića



Jugoslovenska kinoteka obelezava 27. oktobra Svetski dan audiovizuelnog nasleđa projekcijom filmova iz Kolekcije Đorđa Đoke Bogdanovića, jednog od prvih srpskih producenata.

Kao članica Svetske organizacije filmskih arhiva (FIAF), Jugoslovenska kinoteka će povodom Svetskog dana audiovizuelnog nasleđa prikazati u svom Muzeju u Kosovskoj više od 20 filmova, počev od filma “Nј. v. prestolonaslednik Aleksandar na Crnom vrhu” iz 1913.

Biće prikazani i filmovi “Pukovnik Nedić u borbi” (1913), “Dolazak IV Konjičkog puka u Beograd” (1913), “Bugarski zarobljenici” (1913), “Grambergova bolnica” (1913), “Nj. v. kralj Petar u Sabornoj crkvi” (1913), “Život srpske vojske u logoru na Banjici” (1913), “Velika pijaca u Beogradu” (1914), “Dolazak regruta” (1914), “Zakletva regruta Vardarskog puka” (1914), “Polaganje temelja bogosloviji sv. Save” (1914), “Pogreb potporučnika Živojina Marinkovića iz XII Pešadijskog puka u Krivoj Palanci”, “Bitka na Žedilovu na položaju ispred Ćustendila”, “Prvo odeljenje Municione kolone Dunavske divizije I poziva na položaju Car vrh”, “Srpski gradovi Veles i Štip”, “Konjička divizija u 32. eskadronu pod komandom nj.v. kneza Arsenija u Preševu”, “Povratak G. G. Pašića, Venizelosa i Vukotića od Turn-Severina do Beograda”, “Povratak srpskih pobednika i otkrivanje Karađorđevog spomenika na Kalemegdanu” (1913), “Pred Stendilom – srpske vojne volnice i previjališta” (1913), “Bitka na Kiselici” (1913), “Štab i telegrafsko odeljenje III armije” (1913), “Zakletva regruta Vardarskog puka” (1914), “Trke na novom trkalištu” (1914) i “Pogreb Nikolaja Hartviga” (1914).



Kolekcija filmova Đoke Bogdanović (1860-1914) otkrivena je nakon što je 1982. godine Beogradom prostrujala senzacionalna vest da je, pišući diplomski rad na Fakultetu dramskih umetnosti, studentkinja Verica Čapaković igrom slučaja otkrila da Bogdanovićevi naslednici decenijama lјubomorno i s najvećom pažnjom čuvaju njegovu filmsku zaostavštinu od nekoliko hilјada metara arhivskih materijala snimlјenih tokom 1913-1914. godine. Svi lјubitelјi i poznavaoci filma, kako je naveo upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Saša Erdelјanović, ponadali su se da će vrlo brzo to skriveno blago biti pred okom javnosti. Mada je država pravovremeno reagovala otkupivši od porodice taj, po značaju, nemerlјivi filmski fond i predala ga Jugoslovenskoj kinoteci, bilo je potrebno čak tri decenije da napokon izađe na svetlo dana. Splet okolnosti pod kojima je ta kolekcija predugo ostala prvo u Sovjetskom Savezu, a kasnije u Rusiji, gde su je na vrhunski način spasili od uništenja i iskopirali na nezapalјivu filmsku traku stručnjaci Gosfilmfonda - Ruske kinoteke, zahteva šire objašnjenje, naveo je Erdeljanović, didajući da se fascinantna odiseja tih filmova po uzbudlјivosti i dramatici nadovezuje na ništa manje kompleksnu sudbinu svog vlasnika, Đoke Bogdanovića, hotelijera, sopstvenika bioskopa, filmskog producenta i nacionalnog pregaoca.

Rođen u Beogradu 1860. godine u porodici pravnika, Đoka Bogdanović je završio gimnaziju u Kragujevcu, ali mu je zbog mladalačkih nestašluka zabranjeno dalјe školovanje. Već kao marlјiv i ozbilјan 20-godišnjak, nakon samoubistva vlasnika kolonijalne radnje Jovana Markovića Šapčanina, kod koga je radio kao stariji pomoćnik, Bogdanović je sa dvojicom braće otkupio trgovinu koja je započela rad pod novim imenom “Braća Bogdanović”. Posle propasti radnje zbog pogrešne kupovine velike količine šećera koja se nije mogla prodati usled pada cene, braća su se razortačila, a Đoka kao najambiciozniji i najumešniji, zakupio je hotel "Imperijal" i ubrzo postao jedini zastupnik na istočnom Balkanu čuvenog češkog Plzenskog piva. Želјan da pripada trgovačkom vrhu Beograda, Bogdanović stiže u najuži centar grada, na Terazije, 1905. godine, kada napustivši "Imperijal" preuzima hotel "Kasina" koji obnavlјa, a u njenom nastavku, na mestu doskorašnjeg bioskopa Kozara, dograđuje jedan od prvih stalnih gradskih bioskopa - Union, ili bioskop Kasina, kako se nazivao od 1913.

Bio je to prvi bioskop koji se zidao po postojećim propisima, odnosno Zakonu o radnjama iz 1911. godine, zapamćen po odličnom izboru filmova, kvalitetnim projekcijama i dobro sročenim novinskim reklamama koje su predstavlјale novinu u tadašnjoj kinematografiji.

Upravlјajući hotelom i bioskopom koji je u njegovo ime vodio nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta Nikola Petrović, Đoka Bogdanović je primetio da gledaoci najviše hrle u salu kada se prikazuju dokumentarni snimci sa srpskih i balkanskih prostora, koji su bili retki i od reda su ih snimali stranci.

Uspeh koji je postigao njegov hotelski i bioskopski konkurent u "Grand" hotelu i terazijski komšija Svetozar Botorić igranim filmom “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” 1911. godine, kao i nizom dokumentarnih filmova o Beogradu i Srbiji, naveo ga je da i sam počne da razmišlјa o sopstvenoj proizvođačko-filmskoj delatnosti.

Pobedonosni Prvi balkanski rat, krajem 1912. i početkom 1913. godine, kako je naveo Erdeljanović, Srbiji je dao krila i ulogu Pijemonta u težnji za budućim ujedinjenjem južnoslovenskih zemalјa u jednu državu. Kako velike pobede srpske vojske na Kumanovu i Bitolјu niko nije snimio od domaćih autora, a film se pokazao kao odlična propaganda u širenju nacionalnih ideja, Bogdanović je rešio da makar sa zakašnjenjem, za buduće generacije ovekoveči velike bitke za oslobođenje poroblјenih južnih krajeva.

Sigurno je da, osim rodolјubivih osećanja i želјe da prvi filmski opeva snagu srpskog oružja koje je iznedrilo slobodu svom narodu, Bogdanović je, kao tipičan predstavnik samosvojnog, vrednog staleža srpskih preduzetnika u usponu, imao i ideju kako da zaradi, ali to nije bilo u prvom planu. Već u maju 1913. godine, on je od ministra privrede Koste Stojanovića zatražio koncesiju za podizanje fabrike za izradu kinematografskih filmova, kao i dozvolu za rad za kinematografsko snimanje na srpskoj teritoriji. Pošto je taj drugi zahtev naišao na pozitivan odziv i kod političkih, i kod vojnih krugova, jer je u pitanju bila nacionalna propaganda, Bogdanović je potpisao ugovor sa predstavništvom francuske kuće Pate u Beču, kojim je angažovao njihova dva snimatelјa da zabeleže “sve značajnije momente iz tadašnje vojne”. To je značilo da se filmski rekonstruišu i naknadno snime bitke koje je u ranijim mesecima trijumfalno okončala srpska vojska.

U jeku priprema za ta snimanja izbio je Drugi balkanski – saveznički rat između Srbije i Bugarske, pre svega vezan za pitanje makedonske teritorije, u koji su se ubrzo uklјučile i Grčka, Rumunija i Turska. Zbog kašnjenja u dobijanju potrebnih dozvola i objava za odlazak na front, Đoka Bogdanović, koji je dobio priliku da snima istinite ratne slike, prve snimlјene metre trake je od svojih, nažalost, još uvek nepoznatih operatera dobio tek 6. jula 1913, u blizini Ćustendila, u vreme kada je srpska armija najvećim delom odbacila svoje neprijatelјe Bugare, na čijoj teritoriji su se prethodnih dana vodile krvave borbe. Do okončanja kratkotrajnog rata koji se završio Bukureštanskim mirom 29. jula 1913. godine, Bogdanović je sa snimatelјima obilazio sve najvažnije tačke fronta beležeći borbe, rad bolnica, srušena mesta, žrtve ratnih zločina i život i rad vojnika na bojištu.

Tako su nastali filmovi Pred Ćustendilom, Bitka na Kiselici, Bitka na Žedilovu, Nј.V. Prestolonaslednik Aleksandar na Crnom vrhu, Pukovnik Nedić u borbi - Bitka na Crnom kamenu, Štab Treće armije i drugi. I po povratku sa ratišta on nastavlјa sa intenzivnim snimanjima, između ostalih, sledećih filmova: XIII konjička divizija pod komandom Nј.V. kneza Arsena Karađorđevića, Kralј Petar I na blagodarenju u Sabornoj crkvi, Povratak Pašića, Venizelosa i drugih delegata sa potpisivanja Bukureštanskog mira, Grambergova bolnica, Bugarski zaroblјenici u Donjem gradu na Kalemegdanu, Život srpske vojske u logoru na Banjici, Povratak srpskih pobednika, dela koja su nastala krajem jula i tokom avgusta 1913. godine.

I u novoj 1914. godini, pun poslovnog elana (jedan od mnogih planova je bio i dovođenje u Beograd vodećeg svetskog komičara Andrea Dida koji se izjalovio), Đoka Bogdanović je nastavio kinematografsku proizvodnju iz koje su izašli naslovi kao što su Slike iz Beograda, Dolazak regruta, Zakletva regruta Vardarskog puka, Polaganje temelјa bogosloviji Sv. Save, Trke na Novom trkalištu, Proslava Vidovdana, Pogreb Nikolaja Hartviga i drugi.

Iznenadnim izbijanjem Prvog svetskog rata, u njemu je ponovo proradio avanturistički, ali i patriotski duh, pa je odmah potpisao ugovor sa Samsonom Černovim, ruskim Jevrejinom, dopisnikom i fotoreporterom francuskih i ruskih listova, koji je u Srbiji boravio još od 1912. godine, da za njega snima ratne filmove. Na samom početku rata, odmah posle sjajne srpske pobede na Ceru, Černov je u društvu Bogdanovića od 25. do 28. avgusta 1914. (po starom kalendaru) snimio tzv. Sremsku operaciju, u kojoj su Srbi oslobodili Zemun i nekoliko sremskih sela, ali su ubrzo morali da se povuku. Sudbina tih filmova, koji su predati Vrhovnoj komandi zbog opravdane bojazni od mogućih represalija austro-ugarske soldateske nad srpskim živlјem u Sremu (koja su se nažalost dogodila iako filmovi nisu otkriveni), i danas je nepoznata. Pretpostavlјa se da su uništeni prilikom povlačenja Vrhovne komande 1915. godine.

Sa krahom na frontovima, Đoka Bogdanović koji je delio stradanje i patnju svog naroda se, kao i mnogi, preselio u Niš, srpsku ratnu prestonicu.

Ozbilјno povređen prilikom jednog snimanja na Crnom vrhu prethodne godine, nije izdržao ratne strahote i preminuo je u Nišu na samom kraju 1914. godine.

Bogdanovićev lutalački usud, kako je naveo Erdeljanović, pratio je i njegove filmove, koje je njegova supruga čuvala kao najznačajniju relikviju, skrivajući ih i od stranih okupatora, i domaćih neprijatelјa tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Za trenutak su bili izvučeni iz tišine zaborava 1928. godine, kada je Josip Novak pravio svoju verziju Balkanskog rata, a zatim su nestali sve do početka 80-ih godina 20. veka.

Prema rečima Erdeljanovića, posle toliko decenija, može se reći da će Bogdanovićevi filmovi danas ispuniti njegov amanet i biti prikazani generacijama koje treba da nauče i zapamte kako se umetnost rađala iz krvi i pepela predaka.

“Prvi put na jednom mestu skuplјeni materijali iz fonda porodice Bogdanović, ostaci filmova Josipa Novaka, kao i izgublјeni delovi pronađeni u Austrijskom filmskom arhivu u Beču, napokon će progovoriti o velikom patriotskom i umetničkom delu i nasleđu nepravedno zaboravlјenog srpskog velikana – Đoke Bogdanovića”, naveo je Erdelјanović.

Sajt Jugoslovenske kinoteke je kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org

*Foto: jugoslovenska kinoteka

(SEEcult.org)

Najbolje sa Balkanime



Najbolji animirani filmovi sa 12. Evropskog festivala animiranog filma Balkanima, održanog nedavno u Domu kulture Studentski grad, biće prikazani 27. oktobra u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, u okviru Filmforuma.

Projekcija najboljih filmova 12. Balkanime biće održana uz komentare članova žirija i osvrt na istorijat tog festivala, kao i na poziciju žanra animiranog filma u okviru aktuelne filmske ponude u Srbiji i regionu.

Balkanima promoviše aktuelnu produkciju animiranog filma, sa fokusom na evropske nezavisne autore i produkcijske kuće.

Gran pri 12. Balkanime dodeljen je Alanu Holiju (Allan Holly) iz Irske za film “Koda”, a najboljim filmom Jugoistočne Evrope proglašen je “Stakleni čovek” (Transparency) Daniela Šuljića iz Hrvatske.

Žiri glavnog takmičarskog programa, koji su činili Dušan Kastelic iz Slovenije i Boban Savić Geto iz Srbije, dodelio je i specijalne nagrade, a posebna priznanja dodelio je i žiri studentskog programa.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/131376602

13. Filmski front



Festival malih i nezavisnih produkcija Filmski front biće održan 13. put od 28. do 31. oktobra u Novom Sadu, a predstaviće kratke filmove odabrane među više od 4.000 pristiglih iz celog sveta.

Pod sloganom “Da ne ureknem, biće Filmskog fronta”, 13. izdanje tog festivala prikazaće 28 filmova iz Srbije i regiona (Pomeri se s mesta)u trci za nagradu stručnog žirija, dok će publika odlučiti o pobedniku međunarodne selekcije (Svet protiv uroka).

Filmove je odabrao selektor Filip Markovinović među rekordnih više od 4.000 kratkometražnih igranih, dokumentarnih, animiranih i eksperimentalnih filmova, koji su pristigli na konkurs iz celog sveta.

U revijalnom programu biće prikazani filmovi gostujućeg Pančevo film festivala, kao i Kinoklubaška selekcija koja afirmiše uspešne autore i članove Kino kluba Novi Sad, organizatora Filmskog fronta.

Najavljena je i tribina o plasiranju filmova na festivalima i distribuciji kratkog metra.

Festival će biti propraćen i zabavnim sadržajem, poput slušanja filmske muzike u Puberaju i žurke zatvaranja u Crvenom petlu.

Festivalski program biće održan u Kulturnom centru Novi Sad.

Filmski front podržali su Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje Vojvodine, Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i Grad Novi Sad.

Festivalski sajt je filmskifront.org, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU

(SEEcult.org)

http://www.seecult.org/files/13-Filsmsi-front-program.jpg

Preminuo Petar Lalović



Filmski reditelj, scenarista i snimatelj Petar Lalović, posebno poznat po dokumentarnim filmovima o prirodi i životinjskom svetu, preminuo je u Beogradu u 84. godini, objavila je Radio- televizija Srbije.

Povodom smrti Lalovića, ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac istakao je da je “domaća kinematografija ostala bez jednog od svojih simbola”, autora u čijim delima je na izrazito autentičan i prefinjen način prikazan svet netaknute prirode.

“Toplina koja zrači iz Petrovih kadrova, te naracija koja istovremeno zabavlјa, ali i opominje da uvažavamo svoju okolinu, dali su Lalovićevim delima jedinstven senzibilitet, kojim je zauzeo počasno mesto u jugoslovenskom i srpskom dokumentarnom filmu”, naveo je Tasovac u telegramu saučešća koji je uputio porodici Lalovića u svoje i ime Ministarstva kulture.

Slikajući prirodu koja nas okružuje, i o kojoj često ne vodimo računa onako kako treba, Lalović je “na krajnje originalan način svim generacijama dao zadatak da čuvaju svet oko sebe, imajući u vidu da čovek nema rezervnu planetu”, naveo je Tasovac, prenelo je Ministarstvo kulture.

Lalović je pohadjao Pozorišnu i filmsku akademiju u Zagrebu, a diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Snimio je više od 200 dokumetarnih filmova, čiji je bio scenarista, reditelj i snimatelj, a radio je i igrane filmove i televizijske serije.

Lalovićev dugometražni film "Ptice koje ne polete" dobio je više od 20 nagrada, uključujući četiri Gran prija na festivalima u Evropi.

Filmska kritika posebno je isticala Lalovićeve filmove "Poslednja oaza" i "Svet koji nestaje".

Datum i mesto komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeni.

(SEEcult.org)

11. Slobodna zona

http://www.seecult.org/vest/11-slobodna-zona

 Prepoznaj Slobodnu zonu



Festival angažovanih filmova Slobodna zona, koji počinje 5. novembra u Beogradu, Novom Sadu i Nišu filmom “Ejmi”, i ove godine nagrađuje publiku besplatnim kartama posredstvom konkursa na društvenim mrežama Facebook i Instagram.

U okviru akcije “Prepoznaj Slobodnu zonu”, biće podeljene dva puta dve karte za filmove “Oni osećaju da vatra gori”, “The Yes Men su revoltirani klub” i “Opasna dela” u Beogradu, “Kako prići slonu” i “Mustang” u Novom Sadu, te “Ovnovi” i “Sangailino leto” u Nišu.

Festivalske zastavice sa nazivom filmova, za koje će biti deljene ulaznice, postavljene su na par mesta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, koja su bila ili još jesu simbol slobodne zone, a sada su zanemarena, otuđena, uništena, ukinuta ili su, sticajem okolnosti, postala utočišta, a to im nije primarna svrha ili su, pak, postala predmet kontroverzi.

Osobu koja prva tačno prepozna slobodnu zonu (u komentaru na društvenim mrežama Slobodne zone)  organizatori će obavestiti da je osvojila ulaznice i pozvati da u direktnoj poruci pošalje podatke (ime i prezime) kako bi dobila obaveštenja o načinu preuzimanja karata.

Publika 11. Slobodne zone, koju će 5. novembra u Sava centru otvoriti novinarka i glumica Olja Bećković, već je pokazala veliko interesovanje za dobitnika Zlatnog medveda na ovogodišnjem Berlinalu - igrano-dokumentarni film “Taksi” Džafara Panahija, koji je rasprodat u Dvorani Kulturnog centra Beograda i u Domu omladine, kao i za film “Mustang” koji je takođe rasprodat u DKC-u.

Slobodna zona predstavlja do 10. novembra u osam bioskopskih dvorana u Beogradu, Nišu i Novom Sadu ukupno 25 igranih i dokumentarnih filmova koji se bave aktuelnim i svevremenim temama, uključujući i ratne strahote, izbegličku krizu, porodične i međuljudske odnose, kao i nekim od fenomena svetske muzičke scene, kao što su Ejmi Vajnhaus, Rezidents i arapski andergraund umetnici.

Film Asifa Kapadije "Ejmi" o prerano preminuloj britanskoj pevačici Ejmi Vajnhaus, odabran za otvaranje, razotkriva ono najbolje u njoj – iz ugla njenih najbližih, kao i ono “najgore u nama”, s obzirom na pritisak medija,  paparaca i javnosti uopšte, željnih skandala i lajkova.

Festivalski sajt je freezonebelgrade.org, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU (pdf).

http://www.seecult.org/files/11-Slobodna-zona-2015_PROGRAM.pdf

(SEEcult.org)

Jugoslovenski eksperiment(i)



Festival Pravo ljudski u Sarajevu, čije deseto izdanje traje od 11. do 16. novembra, predstavlja obiman izbor jugoslovenskih eksperimentalnih filmova od početka 60-ih do sredine 80-ih godina – čak 52 naslova autora iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije.

Među filmovima u programu “Jugoslovenski eksperiment(i)”, koji vodi publiku u vreme bivše Jugoslavije, su radovi Vlatka Filipovića, Vefika Hadžismajlovića, Petra Ljubojeva, Tomislava Gotovca, Lordana Zafranovića, Sanje Iveković, Ivana Ladislava Galete, Ivana Martinca, Dušana Vukotića, Borivoja Dovnikovića Borda, Marka Babca, Dušana Makavejeva, Vojislava Kokana Rakonjca, Živojina Pavlovića, Zorana Popovića, Vjekoslava Nakića, Slobodana Šijana, Miodraga Miloševića, Ljubomira Šimunića, Miroslava Bate Petrovića

Selekciju filmova iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore čine: “Hop Jan” (1967) Vlatka Filipovića, “Čančari” (1967) Midhata Mutapčića, “U kafani” (1969) Vefika Hadžismajlovića, “Kad ni tica na krov ne može da sleti” (1970) i “Misija Ismeta Kozice” (1977) Petra Ljubojeva, “Kasabe” (1977) Mirze Idrizovića, “Revizor” (1983) Mirjane Zoranović i “Judas” (1972) Vlatka Gilića.

Hrvatsku eksperimentalnu filmsku scenu predstavljaju filmovi “Scuza signorina” (1963) Mihovila Pansinija, “Sretanje” (1963) Vladimira Peteka, “Pre podne jednog fauna” (1963) Tomislava Gotovca, koji je zastupljen i u programu autora iz Srbije, “Posle podne (puška)” (1968) i “Koncert” (1965) Lordana Zafranovića, “Monument” (1976) i “Osobni rezovi” (1982) Sanje Iveković, “Wal(l)zen” (1989) Ivana Ladislava Galete, “Bageri proždiru zemlju” (1967) Martina Crvelina, “Danas…?” (1966) i “Fluoroscencije” (1967) Ante Verzottija, “Žemsko” (1968) Dunje Ivanišević, “Monolog o Splitu” (1961-62) i “I’m mad” Ivana Martinca (1967).

U okviru jugoslovenskog bloka, posebno će biti predstavljen i hrvatski animirani film – “Krava na mjesecu” (1959) i “Nestašni robot” (1956) Dušana Vukotića, “Znatiželja” (1966) Borivoja Dovnikovića Borda, “Don Kihot” (1961) Vlade Kristla, “Riblje oko” (1980) Joška Marušića, “Izumitelj cipela prof. Balthazar” (1967) i “Mali i veliki” (1966) Zlatka Grgića i “Oktava straha” (1977) Lea Fabianija.

Selekcija iz Srbije je najbrojnija, a čine je filmovi: “Metamorfoza” (1955) Marka Babca, “Pečat” (1955), “Antonijevo razbijeno ogledalo” (1957) i “Spomenicima ne treba verovati” (1958) Dušana Makavejeva, “Suze” (1959) i “Zid” (1960) Vojislava Kokana Rakonjca, “Triptih o materiji i smrti” (1960) Živojina Pavlovića, “Reportaža iz ženskog bloka” (1960) i “Dim i voda” (1962) Dragoslava Lazića, “Ruke ljubičastih daljina” (1962) Save Trifkovića, “Pravac (Stevens-Duke)” (1964), “Plavi jahač (Godard-Art)” (1964) i “Kružnica (Jutkevič-Count)” (1964) Tomislava Gotovca, “Glava-krug” (1968-69) Zorana Popovića, “Kompozicija” (1970) Vjekoslava Nakića, “Vrt sa stazama što se račvaju” (1971) Slobodana Šijana, “Putovanje” (1972) Bojane Vujanović, “Od mene do tebe” (1972) Mirka Avramovića i Miodraga Tarane, “I bi veče, i bi jutro, dan sedmi” (1975) i “Poslednji tango u Parizu” (1983) Miodraga Miloševića, “Gerdy, zločesta vještica” (1973-76) Ljubomira Šimunića i “Čisti film: sećanje na GEFF” (1984) Miroslava Bate Petrovića.

Posebno je najavljen razgovor o jugoslovenskoj avangardi, a učestvovaće Diana Nenadić, Lordan Zafranović, Sunčica Fradelić, Vesko Kadić i Vjekoslav Nakić.

Festival Pravo ljudski predstavlja u desetom izdanju više od sto dokumentarnih filmova u osam programskih celina, među kojima su i ostvarenja renomiranih i nagrađivanih autora iz celog sveta, ali i mladih reditelja savremenog kreativnog dokumentarnog filma sa Balkana.

Jubilarni Pravo ljudski posvećen je ispitivanju mogućnosti slobode u procesu eksperimentisanja i posedovanja hrabrosti za postavljanje pitanja čiji nas odgovori plaše.

Festivalske dvorane su bioskopi Meeting Point, Art Kino Kriterion, Galerija Duplex i Muzej savremene umetnosti Ars Aevi.

Ulaz na sve festivalske projekcije je besplatan.

Festivalski sajt je pravoljudski.org, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org za kulturu jugoistočne Evrope.

(SEEcult.org)

Šamriz: Ostati dosledan sebi



Berlinski filmski autor izraelskog porekla Lior Šamriz (Shamriz), jedan od gostiju drugog izdanja festivala eksperimentalnog filma REZ u Beogradu, govori u intervjuu o procesu stvaranja nezavisnog filma, specifičnostima svog stila i poziciji umetnika koji na stvari može da gleda spolja.

Publika REZ-a, koji Teorija koja Hoda (TkH) organizuje od 13. do 15. novembra u Domu omladine Beograda, ima priliku da vidi Šamrizov kultni queer film “Japan Japan” (2006), koji je premijerno prikazan u Lokarnu, a zatim ga je njujorški Muzej moderne umetnosti (MoMA) proglasio jednim od 10 najboljih 2007. REZ predstavlja i Šamrizovove kratke filmove “Pre nego što su cvetovi prijateljstva izbledeli, izbledelo je prijateljstvo” (2007), “L’Amour Sauvage” (2014), “Poništena lica” i "Noć" (2015).

Razgovor sa Šamrizom povodom učešća na 2. REZ-u vodila je Staša Bajac.

- Tvoj prvi dugometražni film "Japan Japan" snimljen je sa vrlom malim budžetom uz poludokumentaristički pristup, a veliki broj scena je improvizovan. Umetnici često govore o slobodi koju im ovakav pristup pruža, no, što bi rekao da su ograničenja?

Šamriz: Naravno da su ograničenja beskrajna, nezavisni i DIY reditelji o tome ne vole da govore - lakše je hvaliti se kako nemaš producenta ili naručioca sa televizije da te tera da premontiraš film ili menjaš kraj, ali "dokustil", ili kako bih ga ja nazavao "tako-kako je" pristup je zapravo potpuno drugi način pravljenja filma. Takođe, kao gledalac, ono u čemu uživaš, što ceniš i doživljavaš dok gledaš ovu vrstu filma potpuno je drukčije od onoga što gledaš kada je po sredi "produciraniji" film.



Da budem potpuno iskren, kada sam snimao "Japan Japan", nije me zanimalo da pravim "prave" filmove, nisu me zanimale uramljene slike, već dramske scene koje fukncionišu kao "kolekcija izvedenih zapisa".

Dakle, ako nemaš novca, naravno da je gotovo nemoguće da kontrolišeš bilo šta što se dešava u scenama eksterijera - ko će kada proći ulicom, dok u scenama enterijera snimaš šta god možeš, a film koji će iz toga nastati predstavljaće svet sačinjen od tvog društvenog miljea i svakodnevice, pre nego dramu u koju je utkana priča. Glumci su ljudi kojima si okružen, a lokacije mesta gde oni žive i sve izgleda uglavnom onako kako i inače izgleda.

Sa "Japan Japan" najviše me zanimalo da svaku scenu postavim kao lični susret mene sa kamerom i ljudi koji glume, i na taj način zabeležim nešto što je izvan dijaloga ili drame, nešto što se dešava između nas u trenutku kada scenu stvaramo.

Nadao sam se, i dalje se nadam, da tim putem mogu da predstavim svoje misli i iskustva, a da pritom ostanem dosledan sebi i ne izgubim se, i da na taj način gledalac istinitije može da saoseća samnom, koji pravim film, kao i mojom situacijom, i da na taj način ostvarujemo neku vrstu posredovane konekciju.



- Veliki broj filmova koji se prijazuje na REZ festivalu radikalni su u svojoj formi, ali takođe i u načinu na koji su pravljeni. Dobar primer je i tvoj film "Before The Flowers of Friendship Faded Friendship Faded". Da li možeš da nam opišeš proces stvaranja?

Šamriz: Način na koji je "Before The Flowers of Friendship Faded Friendship Faded" napravljen došao je iz potrebe da osetim priču koju želim da ispričam što je pre moguće, da je iskusim kroz senzaciju. Moglo bi se reći da je to bio neuspeh odlaganja naleta.

Jedne večeri došao sam kasno kući, pošto sam se našao sa prijateljem. To je bilo tek što sam stigao u Nemačku, a on je bio jedan od prijatelja iz Izraela koji su se u Berlin doselili pre mene. Svaki put, od kad smo bili tinejdžeri, naduvali bismo se, a onda bi mi on držao predavanja satima, dok sam ja sedeo u tišini. Ta vrsta odnosa. Došao sam kući prilično naduvan i u sebi držao razne stvari koje sam želeo da kažem, i njemu i nekim drugim ljudima. Međutim, zapisivanje mi nije pružilo zadovoljstvo, tako da sam te misli snimio na Logic na kompjuteru, a onda ih monitrao u razgovor, dodajući muziku, zvuke, konstruišući neku vrstu konverzacije, bez slike ili scenarija, samo kroz rečenice koje sam čitao i menjao na kompjuteru. Nekoliko sati kasnije imao sam sauntrek od 7 minuta, neku vrstu “Hörspiel-a", izmontiran uz muziku koju sam tad iskomponovao i kratak isečak iz dela Cesara Francka, dakle razne atmosferične zvuke i tako dalje. Od tog materijala napravio sam film - pozvao glumce, izabrao lokacije i snimao tih sedam minuta kao video-klip, sa kamerom i glasnim zvučnicima na ulici, dok su glumci otvarali usta na postojeći dijalog.



- Interesantno je da je za tvoja druga dva filma koja ćemo imati prilike da pogledamo - "L'Amour Sauvage" i "Cancelled Faces" - zajednički utisak da su slike i naracija zamenili mesta. Obično slici verujemo, usmene interpretacije predstavljaju moguću verziju događaja. Ovde, kao da je obrnuto. Kako si razvijo ovaj stil, koji bismo možda mogli da nazovemo ilustrativnim?

Šamriz: Slike me fasciniraju zbog dvoznačnosti koju nose - mogu biti potentne i moćne, a opet manipulativne i zavaravajuće. Rekao bih da je pakao mesto gde je ono što vidiš očima istina, a realnost je samo ono što vidiš. Kada kroz filmove pričam priče, pokušavam gledaocu da prikažem kolekciju trenutaka, atrakcija, pre nego hermetični prostor koji se predstavlja kao univerzum. Moj film je kao skulptura, sa prostorijama, sobama, kroz koje gledalac putuje. Pričanje priče uz naraciju je oslobađajuće zato što omogućava slikama delimičnost, a ovo otvara mogućnost za gledaoca da zamisli i dopuni tu sliku (zamislite kadar u kom osoba gleda ka nečemu što je van slike, i zamislite kako vam ovo okida maštu - šte je to što je van?).

Noel Burch opisuje Banšijeu ranom japanskom filmu – “nema” era filma. Oni su bili naratori, uživo na sceni, koji su sklapali priču za gledaoce i takođe pomagali gledaocima da dešifruju određene elemente u novonastaloj umetničkoj formi. U isto vreme, ovo je omogućavalo filmovima da osvoje slobode koje su kasnije izgubljene. Naravno, "moj" Banši je prilično drugačiji. To je zato što su moji gledaoci prilično drugačiji. Oni su vrlo dobro istrenirani u dešifrovanju priča pokretnih slika, ali trenirani su na određeni, monilitičan način. Tako, umesto nekog ko bi im pomogao u dešifrovanju, potrebno im je da ih neko odgurne od slika koje vide i nagovesti im realnost koja je izvan ili pre slika, ili mišljenja da postoji samo jedan način da se slike interpretiraju. U izvesnom smislu, moj narator je taj koji ih tamo gura.



- Protagonista tvog prvog filma je mladić iz Tel Aviva, koji sanja o Japanu. U "Saturn Returns" glavni likovi su Amerikanci u Krojcbergu, dok si ti Izraelac koji živi i radi u Berlinu. Neki bi rekli da ti to daje jedinstven ugao posmatranja, no da li smatraš da je pozicija umetnika uvek pozicija onog koji je spolja, a gleda ka unutra?

Šamriz: Svojevremeno sam smatrao da je pozicija spolja najvrednija poštovanja, da nam ona omogućava dublje razumevanje stanja stvari koje je neophodno za pravljenje kvalitetne umetnosti. Možda u ovome leži razlog zašto sam se toliko selio, da bih zadržao tu poziciju, ali nažalost pokazalo se da je to samo mit - mit kom kom su me podvrgnuli zlonamerni i nepošteni ljudi koje ne želim da imenujem.

U realnosti, svet pripada insajderima, a to uključuje i umetnički svet. Insajderi su bliži novcu i moći i njihov glas se glasnije čuje.

Kada sam pravio "Saturn Returns" želeo sam da ostanem dosledan geografiji - birao sam da pravim filmove tamo gde se nalazim - ako sam izabrao da napustim Izrael i živim negde drugde, svoj integritet očuvao bih prvljenjem filmova tu "negde drugde". Osetio sam da bih nešto izdao da sam se vratio u Izrael i tamo pravio film, budući da tamo ne živim. Uvek osećam da se ovo pitanje odosi na to šta predstavljaš - "za koga radiš", prodaješ svoj prozivod, ko je publika, čiji glas dolazi iz tvog tela.



Lior Šamriz rođen je 1978. u Aškelonu na istočnoj obali Sredozemnog mora, gde je i počeo da pravi filmove i muziku. Šamriz stvara esejističke narative u kojima koristi film kao izvedbu i filmski jezik kao proces refleksivnog beleženja. Počev od 2007. godine, njegovi radovi su prikazani na brojnim međunarodnim filmskim festivalima, uključujući Berlinale (2010, 2013, 2015), festivale u Lokarnu, Torinu, Sarajevu, festival Frameline, BAFICI, kao i u prostorima poput Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, KWBerlin, Centra Žorž Pompidu u Parizu i Ludvigovog muzeja u Kelnu. Imao je retrospektive na Međunarodnom filmskom festivalu u Solunu, na Festivalu izraelskog filma u Berlinu i festivalu Ars Independent u Katovicama. Dobitnik je nagrada na Danima kratkog filma u Oberhauzenu (Kurzfilmtage, 2013, 2014, 2015), kao i nagrade Achtung Berlin New Berlin (2010) i drugih. Bio je nominovan za nagradu Max Ophüls za dugometražni film, ušao u uži izbor za Nagradu Nacionalne galerije Nemačke.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/18473062

Retrospektiva Fasbindera



Retrospektiva reditelja Rajnera Vernera Fasbindera (Reiner Werner Fassbinder, 1945-1982), čiji filmovi na radikalan i ličan način pripovedaju o društvu, biće održana od 18. do 22. novembra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, povodom 70-godišnjice rođenja tog uticajnog i produktivnog autora koji je zauzeo trajno mesto u nemačkoj kinematografiji, iako je za neke bio problematičan, drugi su ga nazivali producentom kiča, a neki su, pak, u njemu videli genija.

Fasbinder bi 31. maja 2015. godine napunio 70 godina, a tim povodom Gete institut u Beogradu, u saradnji sa Jugoslovenskom kinotekom, prikazuje izbor od deset filmova tog velikog autora - od ranih dela poput “Žabara” (1969), do poslednjeg “Kerel” (1982).

Retrospektiva počinje premijerom nemačkog dokumentarnog filma “Fasbinder” (2015), kojim je autorka Anekatrin Hendl podigla svojevrsni spomenik Fasbinderu.

Uz “Žabar” i “Kerel”, posetioci Muzeja Jugoslovenske kinoteke imaće priliku da vide i filmove “Efi Brist” (1974), “Marta” (1974), “Svi drugi se zovu Ali” (1974), “Đavolje vrenje” (1976), “Brak Marije Braun” (1979), “Lili Marlen” (1981), “Lola” (1981) i “Čežnja Veronike Fos”.



Sa više od 40 filmova, koje je snimio za svega 13 godina, Fasbinder se ubraja ne samo u najuticajnije, već i u najproduktivnije nemačke umetnike.

Trajno je obeležio 70-te godine 20. veka, a pre svega autorski film posleratnog perioda, poznat kao Nova nemačka kinematografija.

U Fasbinderovim filmovima politička i privatna sfera neprekidno se prožimaju.

“Želim svojim filmovima da izgradim kuću”, rekao je svojevremeno Fasbinder, čiji opus obuhvata i suvoparne socijalne studije (Žabar), i ambiciozne ekranizacije književnih dela (Fontane - Efi Brist) i velike produkcije (Lili Marlen).



Fasbinder, kako podseća Gete institut, svakako nije bio graditelj idiličnih kućica. Malograđanske institucije i norme svake vrste odlučno je odbijao. Svojim filmovima je više voleo da gradi kuću: “Neki su podrum, drugi su zidovi, a neki pak prozori. Nadam se da će na kraju od toga nastati kuća”.

Rođen 1945. u Bavarskoj, Fasbinder je preminuo 1982. u 37. godini u Minhenu – verovatno od posledica konzumiranja droga i premorenosti.

Karijeru je započeo nakon škole glume u minhenskom akcionom teatru.

Per Raben (Peer Raben), koji je kasnije postao Fasbinderov stalni kompozitor, u to vreme je vodio pozorište. Uskoro je Fasbinder preuzeo kormilo i osnovao 1968. godine antiteatar. Tu se i nalaze njegovi koreni kao režisera.



Fasbinderovi često na brzinu napisani pozorišni komadi tog vremena bune se, kao i njegovi filmovi, protiv ustajalosti Savezne Republike Nemačke 60-ih godina. U antiteatru, koji je istovremeno bio i kafana, vladale su haotične okolnosti. Tu je Fasbinder formirao glumačku trupu, poznatu iz njegovih filmova, i naučio da ceni grupnu dinamiku koja je obeležila njegovo stvaralaštvo.

Pored Hane Šigule (Hanna Schygulla), trupi su se pridružili Irm Herman, Heri Ber, Ginter Kaufman i Ingrid Kaven, koja je dve godine bila i u braku s Fasbinderom. Većina članova ansambla sledila ga je bezuslovno, bez obzira na ponekad problematične odnose. Privatne kavge i njegove afere sa muškarcima i ženama iz grupe uticale su i na filmsku produkciju – ljubavne spletke katkad je unosio čak i u svoje scenarije, kao u filmu “Gorke suze Petre fon Kant”.

Pre rada u pozorištu, Fasbinder je zapravo hteo da počne direktno da se bavi filmom. U maju 1966. polagao je prijemni ispit na novoosnovanoj Filmskoj akademiji u Berlinu, ali je odbijen. To ga, ipak, nije zaustavilo, jer “kada moraju da se prave filmovi, oni se naprosto prave”. Tako su iste godine nastali njegovi prvi kratki filmovi “Gradski lutalica” i “Mali haos”.



Kada su njegovi prvi bioskopski filmovi “Ljubav je hladnija od mržnje” i “Žabar” 1969. godine prikazani na Berlinalu, Fasbinder je praktično preko noći doživeo uspeh.

Film “Ljubav je hladnija od mržnje” dočekan je porugom i uzvicima negodovanja, a “Žabar” - adaptacija njegovog istoimenog pozorišnog komada, doneo mu je pet nagrada i budžet za sledeći projekat.

Od tada je Fasbinder ostvario začuđujući broj produkcija - između 1969. i 1982. godine realizovao je 40 dugometražnih filmova, visokobudžetsku televizijsku seriju “Berlin Aleksanderplac” (1980), zasnovanu na istoimenom romanu Alfreda Deblina, apsolvirao je glumačke nastupe kod drugih režisera, pisao pozorišne komade, eseje i druge spise. Jednom prilikom snimio je čak 10 filmova za 18 meseci.

Takva produktivnost bila je moguća zahvaljujući kompaktnom Fasbinderovom ansamblu koji je i u privatnom životu bio vezan za njega. Koleginice i kolege bili su u svako doba na raspolaganju i preuzimali na snimanjima više funkcija. Prve filmove trupa je snimila gotovo bez ikakvog novca u roku od nekoliko dana.

Fasbinder je i kasnije često ulazio u projekte sa nesigurnim finansiranjem: “Samo tako kod nas nastaju filmovi: oni se stvaraju bez obzira na gubitke”.



Filmovima “Strah izjeda dušu” i “Marta” (oba snimljena 1974), Fasbinder je, između ostalog, stekao status nevaljalog deteta i “rok zvezde” Novog nemačkog autorskog filma, ali je postao i objekat društvenih rasprava.

Komadom “Otpad, grad i smrt” - navodno antisemitskim i dugo neizvođenim, Fasbinder je 1976. godine izazvao istinski skandal i proslavio se definitivno kao provokator građanskih normi. Ipak, njegov uspeh nije mogao da bude ugrožen često oštrim reakcijama dela društva.

Svoje možda najznačajnije filmove snimio je pri kraju života - takozvanu BRD trilogiju (ime trilogije zapravo je skraćenica za Bundesrepublik Deutschland, tadašnje zvanično ime Zapadne Nemačke), koju čine filmovi “Brak Marije Braun” (1979), “Lola” (1981) i “Čežnja Veronike Fos” (1982), za koji je dobio Zlatnog medveda na Berlinalu.



Ti filmovi zastupaju Fasbinderovu tezu o bojažljivom raskidu između nacional-socijalističke Nemačke i Nemačke kao privrednog čuda. U stilskom i pripovedačkom smislu, BRD trilogija, nasuprot ranim delima Fasbindera prožetim pozorišnim manirom, stvara istinsku nemačku holivudsku kinematografiju.

Fasbindera je u junu 1982. godine pronašla mrtvog njegova tadašnja sustanarka i životna partnerka Julijane Lorenc (Juliane Lorenz), koja je zadužena za montažu 14 njegovih filmova. Našla ga je sa izgorelom cigaretom među prstima, uz uključen televizor. U blizini su bile beleške u vezi sa novim filmom na kojem je radio - "Rosa L" o Rozi Luksemburg.

Prema navodima Gete instituta, odvažni i genijalni stvaralac kakav je bio Fasbinder do današnjih dana nedostaje nemačkom kinematografskom krajoliku – neko ko bi kao on dizao prašinu i stvarno morao nešto da kaže.

Utoliko mit koji Fasbinderovu smrt opisuje kao kraj jedne ere nemačkog filma, nije u potpunosti neosnovan: “Kulturi je potrebno nešto kao ja”, rekao je Fasbinder 1976. godine u jednom televizijskom intervjuu.

Retrospektiva Fasbindera u Kinoteci organizovana je na inicijativu Predraga Azdejkovića, direktora festivala “Merlinka”.

Sajt Kinoteke je kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=bSRCnAZtP8k

Jubilej FSFF-a i filmske fantastike u Srbiji



Jubilarni, 10. Festival srpskog filma fantastike (FSFF) biće održan od 24. do 27. novembra u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, a uz glavni i prateći program izložbi i tribina, najavio je i gostovanja italijanskog reditelja Lamberta Bave, autora serijala “Demoni”, majstora filmske maske Serđa Stivaletija i najpoznatijeg turskog reditelja horor filmova Hasana Karacadaga.

Pokretanjem FSFF-a pre deset godina, Srbija se pridružila svetskom trendu organizovanja filmskih festivala posvećenih žanru horora i fantastike. Do tada marginalizovan i zaobilažen, žanr filmske fantastike je počeo da oživljava zahvaljujući FSFF-u. Pojavom nekih novih imena, uz nezaobilaznu pomoć iskusnih autora koji su se već uspešno oprobali u tom žanru, polako je počela da se stvara i uspostavlja i scena.

Tvorci FSFF-a deset godina kasnije ponosom ističu da su dobrim delom uticali na stvaranje filmske istorije u Srbiji i inicirali svojevrsnu institucionalizaciju žanra filmske fantastike.

I ove godine najbolji filmovi FSFF-a dobiće nagradu Koskar, a najbolji film na zadatu temu (urbane legende) biće nagrađen Piramidom.

O najboljim filmovima odlučiće žiri koji čine: Nikola Đuričko (domaći), Hasan Karacadag (međunarodni) i Predrag Ličina (regionalni program).

Prateći program 10. FSFF-a obuhvata, između ostalog, i dve tribine posvećene urbanim legendama i domaćem filmu fantastike, kao i retrospektivu posvećenu desetogodišnjici Festivala.

Takođe, posetioci će biti u prilici da vide interesantnu i neobičnu izložbu kostima, autorke Ljubice Dolašević, kao i izložbu skulptura Arpada Slancika.

Budući da ove godine neće biti Zombi šetnje, posetioci FSFF-a će moći da se podsete te manifestacije održane ranijih godina - na izložbi “Zombie Walk by Zec”.

Osim retrospektive Zombi šetnje, viđene objektivom fotografa Aleksandra Zeca, biće priređena i izložba “3D Art Vojislava Vukadina”. Posetioci te postavke imaće priliue da vide rezultate novih dostignuća u svetu 3D modelovanja, koja su za tu priliku prilagođena žanru i senzibilitetu festivala.

Prošle godine, na 9. FSFF-u, najboljim filmom proglašen je “Tmina” Luke Bursaća, u regionalnoj konkurenciji (bez Srbije) pobedio je “Mali diskontinuitet u prostoru” Goceta Cvetanovskog iz Makedonije, a nagrada za najbolji film u međunarodnom takmičarskom programu dodeljena je španskom “Similo” (Zacharias & McGregor). FSFF je prikazao više od 50 domaćih i stranih ostvarenja u Domu omladine i Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

Jubilarno, 10. izdanje FSFF-a podržali su Štamparija.rs, Akademija za estetiku i kozmetiku, Rules2Times, Arctic Relief krema, Pekam trade bedževi, Kovačić&Spaić, Kancelarija za kulturu i turizam ambasade Turske, Kryolan, Darkwood, Veseli četvrtak, Omaja, Filmske novine, Jugoslovenska kinoteka, Filmski centar Srbije...

(SEEcult.org)

13. Zagreb Film Festival

http://www.seecult.org/vest/13-zagreb-film-festival