...Kako su nastali konji...

Svaka priča ima svoj početak, pa tako stoji i sa našom pričom o konjima. Svaki narod je od davnina pokušavao da osmisli i objasni početak i nastanak svega i svačega, pa i konja naravno. Svi se slažu u jednoj stvari – konja je napravio Bog [ma koji da je on i ma kako ga slovili] da bi služio čoveku. Arapi veruju da je konja Bog stvorio tako što je uzeo veliku pregršt vetra i udahnuo joj život. Po Bibliji on je dar čoveku kao odraz božje milosti. Međutim, priča ni izdaleka nije tako idilična...

Kao što je i čovek prošao kroz čitav niz faza u svom evolutivnom razvoju, tako je i konj morao da prođe kroz sito i rešeto evolucije do onog oblika koji je danas nama poznat.


Gore vidite fosil Eohippus-a[u prevodu - konj praskozorja] najstarijeg nama poznatog pretka konja. Bio je visok neverovatnih 35 – 37cm i težak samo oko 5kg. Živeo je pre nekih 75 miliona godina i smatra se praocem svih kopitara i papkara. Imao je pet prstiju i na vrhovima prstiju snažan i debeo nokat kojim je praktično i gazio [konj, magarac, zebra su primeri kopitara ; svinja, ovca, koza, krava, bivo, kamila, žirafa – to su neki od papkara]. Oči su mu se nalazile na sredini glave. Pre 15 miliona godina na scenu stupa sledeći stepenik evolucije - Mesohippus, visok oko 45cm, koji ima nešto savršenije zubalo i tri prsta. Merihippus, sledeća karika u lancu, imao je visinu oko jednog metra kao i tri prsta na nogama, ali je stajao, odnosno gazio samo na jednom prstu. Smatra se da su promene u građi zuba, vilice i prstiju uticali da se svi navedeni preci konja brže kreću, prevaljuju veće udaljenosti u potrazi za boljom hranom, a kad bi je i pronašli mnogo bi je lakše uzimali i koristili. Ovo je dovelo do postepenog povećanja njihove telesne mase i rasta.


Ocem savremenog konja smatra se Pliohippus, koji je nastao pre oko 6 milona godina. Bio je identične građe, ali nešto niži od konja kojeg mi poznajemo [bio je visok oko 125cm]. S`obzirom na ovako dugo evolutivno putovanje sasvim je normalno da se konj raširio po celoj Zemljinoj kugli, osim teritorije Australije, za koju se zna da je odvojena od ostalog dela kopna mnogo ranije od postanka prvih Eohippus-a.
Konj kakvog mi danas poznajemo [Equus cabalus] vodi poreklo od evropskog divljeg konja [Equus Przewalskii Silvaticus – dakle šumski evropski konj, jer je obitavao na severu Evrope] i evroazijskog divljeg konja [Equus Przewaskii Poliakov]. Zanimljivo je da je da su upravo ovi divlji konji bili jako interesanti ljudima, ali isključivo kao HRANA!!! To je dovelo do toga da npr. divlji konj u Americi bude potpuno istrebljen, pa su prvi konji posle nekoliko miliona godina u Ameriku došli tek sa španskim konkvistadorima. Upravo saznanje da konja nije bilo u Americi i Australiji prema nekim antropolozima [istražuju poreklo ljudske vrste] ukazuje da tamo gde nije bilo konja ni sama evolucija čoveka nije tekla tako "brzo i lako" kao recimo u Evropi i Aziji.

Treba napomenuti da je evolucija proces koji traje. Konji se i danas menjaju, mada ne više pod uticajem prirodnih sila i pojava, već pre svega pod uticajem čovekove volje, potrebe ili hira. Ovo je dovelo do toga da danas u svetu postoji oko 80 rasa konja svakojakih veličina, boja i građe. Neki služe za vuču tereta, neki za nošenje tereta, za jahanje ili od svega pomalo.

Domaci konj (Equus caballus)

Veoma je koristan i odavno odomacen. Konj je najvaznija jahaca i tegleca zivotinja. Mnogo se upotrebljava i za prenos tereta. Opstanak Kalmika, Tatara, i jos nekih azijskih naroda zavisi od konja. Meso i mleko, od koga spravljaju kumis, cini im skoro jedinu hranu. Velicina konja je razlicita. Pored krupnih i visokih koji dostizu visinu od skoro 2m poznati su i vrlo mali, poni, visoki oko 65cm. Boja dlake im je takodje raznovrsna. Ima ih belih (djogat, belac), zuckastih (kulas), crvenkastosmedjih (dorat), crnih (vranac) i sarenih (sarac). Konj je stasita, brza, jaka i lepa zivotinja. Na nogama, od kojih su zadnje duze, ima samo po jedan jako razvijeni prst. Njegov je poslednji clanak navucen cvrstim roznatim kopitom. Hod mu je lak i elastican. Male usi su mu pokretljive, a oci zivahne. Culo sluha mu je odlicno razvijeno. Biljojed je. Pokretljivim usnama i velikim zubima otkida travu, koju koju dobro sazvace. Pametan je, poslusan i veran. Odlicno razlikuje lica i mesta. Razume hvalu i prekor. Sledi zvuk trube i dobosa. Odgajene su mnoge rase konja. Laki i brzi su za jahanje, a spori i teski za vucu tereta. Poznati jahaci konji su arapski, punokrvni engleski i istocno pruski, a tegleci belgijski, danski i nordiski. Konj lako podivlja. U Argentini se nalaze stada podivljalih konja. - Konjarstvo je kod nas odavno vrlo vazna stocarska grana. Najrazvijenije je u Vojvodini, gde ima i najvise i najboljih konja. Bosanski konj, koji se zove iu busak, mali je, dosta brz, otporan i ne bira mnogo hranu. Posavski konj je lak i brz. Lipicanski konj je lepo gradjen, lak, brz i istrajan. Medjumurski je spor i tezak. Nonijus je otporan i u radu veoma izdrzljiv.